У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Филипа Пејковића, члана Удружења Краљевина Србија – „Да ли је монархија национални интерес“.

    

Licni stav

   

Често се могу чути позиви на обнову монархије као државног уређења наше земље. Које би биле предности Србије са краљем уместо председником?

Први проблем који се намеће у расправи између монархије и републике, јесте начин на који је нашој земљи промењено уређење. Након борбе са окупационим снагама у Другом светском рату, коју је пратило и неколико паралелних грађанских ратова, Краљевина Југославија није доживела мирнодопски период. Настављени су крвави обрачуни између присталица Комунистичке партије Југославије, која је успешно инсталирала своје органе власти на нелегитиман начин, вешто се користећи међународним околностима светског рата, зарад преузимања комплетне управе над државом, са демократски опредељеним предратним политичарима и официрима, који су листом стали у фронт против окупатора, не би ли у послератном добу пришли решавању свих крупних политичких питања (укључујући и питање државног уређења).

Евидентно је да се републиканска идеја на југословенском простору појавила знатно пре 1941. године. Осим поменуте КПЈ, постојала је Хрватска републиканска сељачка странка, која је заговарала право Хрвата на независност, али се касније декларативно одрекла свог републиканског становишта, признавши наследно владарско право краља Александра I Карађорђевића и положивши заклетву на Видовдански устав из 1921. године. Мада је из свог имена тада избацила републиканизам, њена реторика се није знатно изменила; разлика се огледала само у томе што је њен председник Стјепан Радић постао министар просвете, а њених 67 посланика почело долазити на заседања Народне скупштине.

Свакако најзначајнија политичка организација блиска републикансој идеји у Срба је била Народна радикална странка. Подршку је налазила превасходно у сељаштву, уз тек по којег интелектуалца, док су њени оснивни захтеви били: смањење чиновништва и бирократије, давање ширих овлашћења локалним самоуправама, јачање ауторитета Скупштине, ограничавање владареве самовоље и везивање уз Русију. Готово да никада нису ставили на дневни ред питање државног уређења, што су могли, обзиром да су од свог постанка 1881. године, били водећа странка. Друге републиканске странке нису имале значајнијег упориште у гласачком телу на простору Србије.

Видимо да код српског народа никада није постојала озбиљна тежња да се од његове државе начини република, односно да таква идеја долази тек са комунизмом.

Пошто се реши ова дилема чисто правне природе, наилазимо на два питања:

1)      Да ли је монархија корисна у 21. веку?

2)      Како се можемо осигурати да ће владар бити добар и способан?

Сама чињеница да је монархија преживела од најранијег доба развоја цивилизације до данас, довољно говори о њеној функционалности. Гледано са данашње тачке, државе које су задржале монархију спадају у ред најстабилних и врло развијених земаља у сваком погледу (Велика Британија, Шведска, Шпанија, Холандија, Данска, Белгија, Јапан…)

На друго питање морамо обратити пажњу са историјског аспекта – обзиром да је реч о наследној власти, престолонаследник од рођења ужива пажњу и круг интелектуалне, културне, просветне и сваке елите, која се стара о његовог васпитању и образовању. Тиме се обезбеђује да будући монарх буде у стању обављати све важне државне послове. Уз то, поред њега се налазе сви грађани, јер помажући владару директно утичу на напредак сопствене земље.

На крају, оно што се најчешће истиче као проблем са монархијом, јесте питање владареве самовоље. Једино неуком човеку није јасно да је прошло време апсолутистичких монархија. Свака озбиљна (европска) монархија данас је уставна парламентарна монархија – на челу са монархом, чији рад надзире парламент, а где сви одговарају пред Уставом, који је ту да одређује односе у држави.

Многи ће рећи да није могуће променити монарха, док је то могуће у случају председника републике. Одговорићемо врло једноставно – колико често и када је, на легитиман начин, смењен председник републике? Сведоци смо да је једна политичка партија код нас, пре само неколико година, предала Влади милион потписа грађана који захтевају ванредне председничке и парламентарне изборе, на шта им је председник Владе саопштио да разуме њихове проблеме, али да није време за такав потез. На тај начин је одлично илустрована привидна слика демократског избора у држави-републици.

Монарх одражава државно јединство. Уставом се може регулисати начин његове замене.

Уставна парламентарна монархија представља најбољи облик државног уређења: има потенцијал да чува традицију (нарочито тамо где је народна династија), а са друге стране поседује и парламент који спречава самовољу једног човека или династије. Обновом монархистичког уређења Србије, утицали би на освежавање сећања и чување традиције коју смо испустили под седмодеценијском републиком, уклонили би последњу тековину комунистичке диктатуре и сврстали би се у ред угледних и просперитетних држава. Зато сматрам да монархија представља наш национални интерес.

Аутор текста – Филип Пејковић, члан Удружења Краљевина Србија

Filip

текст првобитно објављен на сајту Српског академског круга:  http://akademskikrug.rs/da-li-je-monarhija-nacionalni-interes/

Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.