У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте песму г. Мариа Мајсторовића, председника Удружења Краљевина Србија – „Песма о палима“.

     

Под капијом Победе замишљен стојим,
крај пламена вечног хероју Великог рата,
негдашњем саборцу, венцима овенчаном,
авалском јунаку, по оружју брата.

   

Онда се са Опленца Јелисеј назирао,
Републици славној Краљ дивио,
стихове Слободи спевао,
мачем је бранио, идеале пером ширио.

   

Онда се шајкачи цилиндар наклањао,
барјак окађен ранама вијорио,
шансонама париским опанак опевао,
Моравац лађом по морима пловио.

   

Онда су Сорбоном Шумадинци млади,
к’о јато птица пред пролећем цвркутали,
за рововима покривеним цвећем жудели,
темељ сну обнове гнезда ударали.

    

Док се сећам крвљу узиданог братства,
палих витеза на обалама сивим,
поносан изданак прадедова стојим,
вечно захвалан стремљењима њиним.

   

Могу само да жалим што данас,
након свих голгота овога века,
бастиони су ови даљи но икада,
разнела их је мутна, црвена река.

    

Виле плачу над оним што се збило,
васкрсу зла и ланцима ропства,
Но, борећ се, Галија опста,
Ал коров Сервијом срасте, од ње само сенка оста.

    

Затрова се семе, угинуше орли,
Слобода више не беше света,
поче њом да тргује и све мањом бива,
оружје у руке тури, убицама гордога петла.

   

На негдашњу браћу хијене посла,
што не хтеше заклетву кршити стару,
у кући пријатеља ловећи их сатираше,
отаџбина анђеле прими свом олтару.

  

Ражести се горостас, немио и силан,
па љутито по паломе бомбе простра,
со на рану расу, оте му хлеб,
и оно мало љубави, што у кутку затрованог срца оста.

    

Пусти псе рата да растржу му тело,
присвоји младост, узе је под скуте,
очај к’о казну остави, да са њ мре лагано,
у соби с кључем који не отвара путе.

    

Рамонда за оне који беху диви,
велики духом, понос своме роду,
потомци прах, својој судби криви,
кормилари сви, на залуталом броду.

    

Mario Majstorovic

Аутор – Марио Мајсторовић, председник Удружења Краљевина Србија