U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst generalštabnog pukovnika u penziji, Novice Stevanovića – „Vožd i đeneral“.
Tekstovi u rubrici „Lični stav“ predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
VOŽD I ĐENERAL
Kontinuitet slobodarske nacionalne tradicije kroz Hajdučko-uskočki, Četnički i Ravnogorski pokret.
Kao međaši vremena, oni su gromade Srbskoga roda: Đorđe Petrović Karađorđe i Dragoslav Draža Mihailović! Prvi je početkom 19. veka postao – vožd, ujedno i potonji izborni – kralj, nasledivši krunu Nemanjića, a drugi sredinom 20. veka, držeći se Lazarevog načela da “nije važno koja nam sila preti, već koju svetinju branimo”, poveo rat protiv fašizma, nacizma i komunizma suprotstavivši im “Ravnogorski pokret” i slogan “Za slobodu i demokratiju, a protiv svih diktatura”!
Đorđe Petrović je postao Vožd gotovo posle tri i po veka turske okupacije (posle pada Smedereva 1459) govoreći na Izbornoj skupštini u Orašcu 1804: “E, braćo, dobro, kad hoćete! Mi sad kako smo ovo delo počeli (odluku o podizanju ustanka doneo početkom jula 1803) treba nam izabrati, između nas, jednoga starešinu, koji će biti glava pred nama, i da ga svi slušamo, a bez toga nije nam vajde od započetog ovog dela“!
Posle presudnog boja na Kosovu polju 1389. godine, poznatu Lazarevu besedu o slobodi, kao nacionalnoj svetinji u amanet, tradicionalno aktuelizovaće i generalštabni pukovnik Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljub Draža Mihailović, govoreći aprila 1941. godine vojnicima i starešinama, koji su izbegli zarobljavanje i ropstvo: “Ja kapitulaciju ne priznajem! Živ se Nemcima neću predati! Nemačka mora da izgubi ovaj rat… Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora”!
U Prvom ustavu ustaničke Srbije, koji je doneo Sovet u Smederevu krajem 1807, u poslednjoj tački (tč. 9) stoji zapisano “da se usvoji i da se zemlja Ruskoj zaštiti podvrgne”, pa je tako vožd Karađorđe imao “ustavnog”, saveznika! Međutim, među Ravnogorskim ciljevima 1944, iako je napisano da “ostvarenje vekovnih težnji srbskog naroda za ujedinjenjem svih srbskih pokrajina u jednu političku celinu zasnovanu na načelima punih demokratskih sloboda i socijalne pravde”, ipak, nije se mogao precizirati “saveznik” iako je sve vreme rata Đeneral bio pod Savezničkom vrhovnom komadom omogućivši joj tako tri velike pobede (slamanje Romela u Africi, iskrcavanje na Siciliji i spasavanje savezničkih vazduhoplovnih posada iz Srbije)!
Posle vođenja zajedničkih bojeva i bitaka srbske ustaničke i ruske carske podunavske vojske protiv Turaka od 1807. do 1812. godine, viševekovni okupator je kapitulirao i u Osmoj tački Bukureškog mirovnog sporazuma je zapisano da će Porta, sem ostalog, “Srbima, na njihove molbe, darovati iste privilegije, kojima se koriste podanici ostrva Arhipelaga, i drugih mesta, i, pokazavši na delu svoju velikodušnost, dati im da sami upravljaju njihovim unutrašnjim poslovima, a ona će urediti, na kraju, sva pitanja zajedno sa srbskim narodom”. Vožd je tako okončao Hajdučki pokret povratkom na evropsku međunarodnu scenu i naroda, i njegove države, koja se oslobađala, i svojim potonjim naslednicima stvorio uslove da kroz “Četnički pokret” dovrše njegovo započeto delo. To će se i dogoditi vek kasnije u balkanskim ratovima (1912-13) i Prvom svetskom (velikom) ratu (1914-18).
Prvoj savezničkoj pobedi 1942. godine u Drugom svetskom (velikom) ratu, u odlučujućoj bitki kod El Alamejna, presudno je doprineo đeneral Mihailović kada je gotovo onemogućio snabdevanje nemačke vojske u Africi naftinim derivatima iz Ploeštija (rafinerija u Rumuniji) preko Srbije i Balkana, zbog čega dobija odlikovanja i čestitke savezničkih generala i generalštabova, o njemu se pišu knjige i snimaju filmovi i postaje simbol borbe i otpora u porobljenoj Evropi. Ali, na žalost, Saveznici će ga izdati, i žrtvovati, radi postizanja političkih ciljeva – dovođenje komunista na vlasti u Beogradu i Kraljevini Jugoslaviji!
Kada je carska Rusija napadnuta od jakih evropskih snaga koje je Napoleon mobilisao 1812. godine, vožd Karađorđe je ostao bez zaštitnika i pokrovitelja Ugovora o miru 1812, pa su Turci umesto da su stupili s njim u pregovorima radi realizacije odredaba tog dokumenta, njegovim grubim kršenjem okupirali su oslobođeni deo Srbije. Do kapitulacije Napoleona 1815, turski okupatori uspostavljaju podaničku vlast u Karađorđevoj Srbiji i zahvaljujući njoj uspevaju da mu dođu glave jula 1817. godine. Tako je neprijateljima Srba uspelo da umesto izbornog kralja nametnu izdajnika, i poslušnika, Miloša Obrenovića, koji nasilno i uz zločine (ubijene su vojvode Stanoje Glavaš, Petar Nikolajević Moler, Mladen Milovanović, Stojan Čupić “Zmaj od Noćaja”, Pavle Cukić, prota Nikola Smiljanić, arhimandrit Melentije Nikšić…) i, svojevrsnim pučem i ubistvom samog Vožda, preuzima vlast i presto!
Na Đeneralov poziv narodu za “opšti ustanak”, Nemci dolaze u njegov štab i nude kapitulaciju, koju, međutim saveznici ne prihvataju i tako onemogućavaju da se rat na Balkanu završi septembra 1944. godine i, dodatnom intervencijom Crvene armije, uvode partizane i komuniste u Srbiju da prigrabe vlast shodno Staljin-Čerčilovim dogovorom iz avgusta 1942. godine! Započeta takva praksa nametanja vlasti Srbima nastaviće se sve do današnjih dana! Iako je Đeneral načelno obelodanio slogan “Za slobodu i demokratiju, a priv svih dikatutra”, Evropska unija će u svoj program delovanja to načelo uvrstiti kao svoje gotovo pola veka kasnije!
Ako je presudni Đeneralov izdajnik, britanski premijer Čerčil, posle gubljenja vlasti rešio da obelodani svoje saznanje da je “greh kršiti tradicije i običaje prošlosti”, onda je Đeneral, dosledan Voždov vojnik, ostavljajući Srbima Ravnogorske ciljeve i načela, koje treba samo aktuelizovati, ispunio svoj zadatak! Dakako, potomci dinastije Vožda su tu, ostaje još samo da se dogodi “rešitelnost” naroda!
Tako će kontinuitet nacionalne tradicije “sloboda” ubuduće isključivati neprijatelja da nas slama nalazeći izdajnike srbskog roda i imena, a što je bilo pogubno i po Vožda i Đenerala, već postati sinonim u kontinuitetu nacionalne borbe za slobodu!
Zar nas istorija tome nije naučila?!
Autor teksta – Generalštabni pukovnik u penziji Novica Stevanović
