Признавање статуса Дома Романових неће коштати државу више од листа папира. Александар Закатор, директор Канцеларије Дома Романових, говори о томе зашто Романови теже Русији и постоје ли посебни услови повратка.

Москва, 6. јун, INTERFAX.RU – Директор Канцеларије Дома Романових Александар Закатов изјавио је и интервјуу сараднику „Интерфакса“ Екатерини Комисар, да глава Императорског дома Велика кнегиња Марија Владимировна, која живи у Шпанији, тежи сталном повратку у Русију.

Планира ли Дом Романовим повратак у Русију и када то може догодити?

За Руски императорски дом, Русија је једина домовина. Све године изгнанства, царска породица је живо мислила о повратку. Она је веровала у то у најмрачнијим годинама комунистичке диктатуре. Када су се указале могућности, током 1991. године, започео је процес постепеног повратка Дома Романових у Русију. Била је то прва посета Великог кнеза Владимира Кириловича Санкт-Петербургу.

После његове смрти 1992. године, одговорност за судбину династије пала је на његову кћерку Велику кнегињу Марију Владимировну. Она је имала око 60 посета Руској Федерацији, прошавши скоро све регионе – од Смоленска до Владивостока, и посетивши неколико држава, које су се појавиле након распада СССР, сада независне, али припадајуће јединственом цивилизацијском, историјском и културном простору бивше Руске империје.

Царска породица тежи да се пресели у Русију за стално. То ће се неизоставно догодити, чим буду решена правна питања која се тичу династије.

Хоће ли Дом Романових тражити званичан статус у Русији, да ли је било преговора о томе са руским званичницима?

Императорски дом никада није ништа молио, није тражио и неће тако радити. Али нужно је схватити, да владавина права и грађанско друштво не могу постојати без ослањања на традиционалне историјске институције.

Историјске институције – то су корпорације, које имају неоспоран континуитет од момента њиховог настанка и живе по својим унутрашњим историјским законима, јер нису у супротности Уставу и важећим законима. Тако се у Русији јављају Руска православна црква са својим канонским правом, Руски императорски дом Романових са својим династичким правом. Упоредо, до недавно Црква у нашој земљи није имала статус правног лица. Сада, црквено-државни односу се развијају на искреном, међусобно прихватљивом и међусобно подржавајућем основу. Држава је пронашла правне и протоколарне форме показивања уважавања Православне цркве, као и других традиционалних религија. Тачно тако, по аналогији, остајући републиканска, она може нађи форму признања Руског императорског дома и сарадње са њим. Ово се може учинити у постојећим правним оквирима Руске Федерације, не улазећи у противречност са републиканским демократским државним устројством.

У случају проналажења принципијелног решења од стране ауторитетне комисије, састављене од професионалних правника и историчара, израдиће се документа. Нарочито подвлачим, да правно признање Руског императорског дома у савременој руској држави, супротно неодговорним и неоснованим оптужбама, нема никакве везе са реституцијом својине, нити са „државним садржајем“ царске породице. То је јасно и категорички одбачено од стране главе династије Велике кнегиње Марије Владимировне. Статус – то није лична привилегија и преференција чланова Дома Романових на рачун државе, а нематеријално приказивање представља уважавање династије, која је више од 300 година владала нашом земљом и дала јој такве славне личности попут: Петра I, Катарије Велике, Александра Ослободиоца, Александра Миротворца.

То је живи симбол наше прошлости, без чијег уважавања не можемо градити садашњост и будућност. Питање живота и деловања Дома Романових у Русији, безусловно, биће решено за рачун добровољне помоћи сународника. Државу признање статуса Императорског дома неће коштати  више од листа папира, на којем ће издати релевантни документ. А корист и профит, како духовни, тако и материјални, биће веома опипљиви, што показују слични преседани у суседним земљама. Позиција Велике кнегиње Марије Владимировне која се односи на повратак царске породице на стално настањивање у домовини и о статусу Императорског дома јавна је и позната. Али никаквих „преговора“ о томе ни са ким из званичних кругова није било.

Како Ви оцењујете изјаве представника Асоцијације породице Романов о томе, да Велика кнегиња Марија Владимировна нема право називати себе главом Дома Романових?

Такве дезинформације друштва и изјавама, попут недавне изјаве Дмитрија Романова – јесу демагошка иступања, збуњујућа и без икаквог правног или историјског аргумента. У суштини никаквог проблема у овој области не може бити. Статус главе Дома Романових заснива се на династичком закону и не зависи од признања или непризнавања. Породични закон, донет од стране императора Павла 1797. године, не дозвољава постојање више претендената и увек указује на једно-јединствено лице, које има права и обавезе главе Дома. Велика кнегиња Марија Владимировна се не јавља као „претендент на престо“, већ као легитимни наследник главе династије.

Императорски дом Романових – то је оличење и чувар одређених идеја и идеала. Он ће увек имати како пријатеље, тако и непријатеље.  Ко год буде глава Императорског дома, обавезно ће пронаћи противнике и са леве, и са десне стране. Иначе, то једноставно не може бити.

Постоје и часни идеолошки опоненти, али ту су и опоненти лукавци, који се служе мотодом „црног ПР“. Они нарочито желе створити илузију, да постоји питање о примату у Дому Романових, наводно, да постоје- неразрешене противречности, да нико од Романових нема заиста право, да се они међусобно не могу разјаснити да се се свађају око непостојећег трона.

Ако говоримо о признању, много већи ауторитети од приватног удружења рођака, попут Цркве и иностраних краљевских домова, у потпуности признају статус Марије Владимировне, што је потврђено званичним документима. А она сама посматра свој положај не као привилегију, већ као дужност, коју је немогуће променити, и коју је немогуће одбити. „Удружење рода Романових“ састоји се од рођака династије, пореклом из неравноправних бракова и, према томе, по породичним законима не припада Императорском дому. Ова организација, постоји на сродничком принципу, има сасвим другачију правну природу, док је за чланство у Императорском дому, поред сродства, неопходно поштовање и низа других услова и захтева.

Далеко од тога да су сви чланови ове асоцијације противници Велике кнегиње. Већински однос је на неутралној или добронамерној основи. Током времена проведеног у Русији, Велика кнегиња је упознала и топло разговарала са унуком праунуком Александра II, светлим кнезом Г.А. Јурјевским, са унуком Великог кнеза Дмитрија Павловича, кнезом М.П. Романовским-Илинским, са праунуком Велике кнегиње Олге Александровне П.Е. Куликовски.

Непрестана агресија се наставља, фактички, само од два старија брата, представника претпоследњих из млађе гране морганатских рођака – Николаја и Дмитрија Романовича, који су наследили од свога оца Кнеза Романа Петровича непризнавање старије линије династије.  Још није било случаја, да су они одобрили какву активност или изјаву Велике кнегиње. Ако је она „за“ нешто – тада су они, нужно „против“, а ако је она „против“, онда су они – „за“. То изгледа тужни и донекле комично.

Болно је за потомке наших великих императора, што су се из војих амбиција, ради замишљене популарности, одрекли свих вредности, за које су живели њихови преци. Они су убеђени републиканци, њима принципијелно не треба статус историјске институције за Императорски дом, они су били против рехабилитације погубљене царске породице, јер је са овом иницијативом иступила Марија Владимировна. Када је президијум Врховног суда РФ 2008. године, потврдио исправност Велике кнегиње и рехабилитовао царске мученике, покушали су умањити значај тог акта, изноришући мишљење Цркве по питању „екатиринбургских остатака“, они не признају породчне законе династије итд.

Са погледима Велике кнегиње можете бити несагласни, али она, до крајње мере, искрено и доследно брани и штити идеале Дома Романових. Према свим својим рођацима се односи са љубаљу. Никада није рекла ниједну ружну реч о њима. И, наравно, глава Дома Романових не даје ни најмање узрока са полемику са асоцијацијом морганатских рођака.

Ви сте поменули царске остатке. Какав је став Дома Романових о питању њихове аутентичности?

Велика кнегиња Марија Владимировна у потпуности по том питању следи став Руске Православне Цркве, која није нашла довољно основа за признавање „екатеринбургских остатака“ за остатке чланова Царске Породице. На свету нема силе, која је више заинтересована за остатке као реликвије царских мученика, од Цркве и династије. За Цркву то би била још једна поштована светиња, а за императорску породицу, поред тога, и прах њихових рођака. И ако Црква и династија не журе за признавањем и позивају на опрезност, они имају за то добре разлоге.

Могуће је дуго набрајати противречности и необичности истраживања: и разилажење у сећању цареубица, и одсуство костију на лобањи која се приписује Николају II, и неоповргнута верзија раздвајања главе господара и наследника, и служена и не сасвим веродостојна прича о налажењу и премештању остатака 1979. године.

Ми не можемо са стопроцентном сигурношћу тврдити, да су остаци лажни, али смо далеко од уверења у њихову аутентичност. Коначан и пресудан одговор за све, а пре свега за Императорски дом, даће Црква. Ако на постојећа питања, формулисана од стране покојног Патријарха Алексеја II, буде добијен убедљив и разуман одговор, онда, хвала Богу. У међувремену био би преступ доводити народ у заблуду, ризикујући, да после неког времена нови научни методи и окривање околности присилно ревидирају закључке државне комисије.

Текст са руског језика превео господин Филип Пејковић.

Извор: http://www.interfax.ru/txt.asp?id=93960&sec=1483