Поводом 75. годишњице од доласка прве групе официра предвођене пуковником Драгољубом Михаиловићем на Равну гору, у оквиру рубрике Лични став прочитајте допуњену верзију текста г. Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Херојима Југословенске војске у Отаџбини и бесмртном ђенералу Михаиловићу“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Уводне напомене – недоумице око датума: постоји доста неслагања око тога да ли је прва група официра на Равну гору стигла 8, 11. или 13. маја. Већина историчара, међу њима и г-дин Милослав Самарџић који се од свих највише бавио овом темом, се данас слажу да је исправни датум 11. мај. Претпостављам да је овај догађај због лакшег памћења највише повезиван са Марковданом као најближим празником, и зато је дошло до пермутације, па је 8. мај остао упамћен. Међутим, сматрам да, на крају, сам датум и није толико битан, колико су битне тековине овог догађаја и чување успомене на наше јунаке!
На данашњи дан навршава се 75 годинa од како је група од 26 официра, подофицира и војника, предвођених, у то време, пуковником Драгољубом Михаиловићем, дошла на Равну гору. Тог 11. мaja 1941. та група одважних људи, предвођених речима свог команданта:“Ја капитулацију не признајем. Та реч не постоји у нашем војничком речнику.“ запалила је искру слободе, искру која ће изазвати пожар који током четири године рата неће дати мира ни једном од свих завојевача који су у Другом светском рату између себе поделили и окупирали Краљевину Југославију.
Свој ратни пут Дража започиње у Босни, одакле се са својом групом, у константним борбама са непријатељем, пробија до Србије и у ноћи између 9. и 10. маја долази до Струганика где се састаје са мајором Александром Мишићем, сином славног војводе Живојина Мишића, и у разговору с њим одлучује да остане ту, на Сувобору. Тако ће један мали предео ове планине, овенчане славом још у Првом светском рату херојском победом војске Краљевине Србије у Колубарској бици, у нашем народу честог и обичног назива – Равна гора, ући у историју као прво место у целој поробљеној Европи где је створена организација која ће се одупрети нацистичким завојевачима.
Тог 11. маја 1941. на Равној гори је развијена застава 41. пешадијског пука, једине активне организоване јединице у Краљевини, која постаје стожер окупљања војника жељних да се боре против окупатора. На тој застави, око Немањићког двоглавог орла крунисаног Круном Карађорђевића стајао је натпис – С вером у Бога, за Краља и Отаџбину! Ове речи, део војничке заклетве из завештања наших предака који су своје животе положили у темеље наше државе, биле су водиља пуковника, а касније ђенерала Михаиловића и његових официра и они су као часни и одани људи тој заклетви остали верни током свих ратних година голготе и мука и све до краја својих мученичких живота.
Југословенска војска у отаџбини, представљала је војничку организацију српских официра који се нису могли помирити са поразом и сходно томе су створили формацију која се герилским начином ратовања супротстављала непријатељу током целог њеног постојања. Своје деловање темељили су на осећању које у нашем народу живи и постоји још од давнина – на вековном осећају непријатељства и отпору који је пружан сваком освајачу који је икад крочио ногом на ову територију. Вођени традицијом коју су започели још хајдуци и ускоци и која се преко Првог и Другог српског устанка и балканских ратова пронела све до њихових дана, они почињу рат против оних који су по ко зна који пут покушали да освоје и поробе нашу земљу, и по ко зна који пут десило се исто – освојили су је, али не и поробили.
Током те и такве борбе, равногорци су показали огромну храброст и остварили велике војне успехе, значајно доприневши коначној савезничкој победи, показавши се као прави српски витезови, достојни улоге коју им је историја доделила. Та храброст и те заслуге су им деценијама биле оспораване, али је сећање на њих, и поред свих негативних тежњи, свих лажи и клевета, остало да и даље живи унутар српског народа, а то сећање се никада не може ни угушити, нити избрисати.
Предводио их је ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, један од најодликованијих официра у историји модерне српске државе. Херој из Првог светског рата, носилац златне Обилићеве медаље за храброст и Белог орла са мачевима 4. реда, и током Другог светског рата ће својим заслугама у борбама против Сила осовине стећи многа одликовања, од којих су најзначајнија Француски ратни крст који му је 2. фебруара 1943. доделио генерал Шарл Де Гол као и Легија заслуга првог степена, одликовање које му је доделио постхумно амерички председник Хари Труман 29. марта 1948. године, због организовања и вођења веома важних снага отпора против непријатеља у окупираној Југославији спасавању америчких авијатичара оборених над Југославијом, доприносу савезничкој ствари и помоћи у коначној победи Савезника у Другом светском рату. Али од свих ових ордена, од свих војних чинова и признања, највеће и најсјајније је оно звање које је и самом Дражи било најдраже, а којим га је одликовао сам српски народ – његовим надимком Чича. О томе је и он сам рекао:„Ја сам унапређен у чин армијског ђенерала и постављен за министра војске. После рата, ја ћу тражити да будем враћен у чин армијског редова. Али, једног јединог чина и једног јединог звања – нећу се одрећи – нећу се одрећи онога што ми је народ дао. Као што знате, народ ме је прозвао својим Чичом. То је мој најмилији чин и моје најдраже звање.“ Тај присни, породични однос према свом ратном команданту најбоље говори колика је била љубав обичног народа према свом ђенералу.
У периоду након рата, комунисти су покушали да од овог великана створе негативца, приказивали су га као најгорег човека који је икад ходао овим просторима, као злочинца чија су злодела већа и од Хитлерових. Али и поред свих монтираних лажи, истина је опстала. Истина коју је сачувала управо та малопре спомињана љубав обичног народа према своме Чичи! Скривене у чаршаве, у преграде у зидовима, закопане у земљу, међу листовима истрошених књига и на другим сигурним и скровитим местима, чуване су „пожутеле слике старе“, вађене само у ретким, посебним приликама у којима би се са сетом и тугом, али и срџбом и праведним бесом због неправде чекао дан када ће истина опет смети да се прозбори и када ће се опет поносно клицати име првог герилца поробљене Европе!
Поред народа који је у скривеним одајама чувао сећање на Дражу, о врлинама овог див-јунака су сведочили и великани светске историје.
Командант француског покрета отпора, генерал Де Гол, одликујући ђенерала Михаиловића, издао је и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:
„Армијски генерал Драгољуб Дража Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.“
Хари Труман, председник САД, поводом додељивања одликовања Legion of Merit 29. марта 1948. је изјавио:“Генерал Драгољуб Михаиловић истакао се као главни заповедник југословенских оружаних снага и после као Министар војни, организујући и водећи снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. Захваљујући неустрашивим напорима његових трупа, многи амерички авијатичари били су спасени и безбедно враћени на савезничку страну. Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању, и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој војсци и били учесници у извојевању коначне савезничке победе.“
О Дражи су говорили и његови непријатељи. Хајнрих Химлер 17. јула 1942. у једном наређењу написао је и следеће: „Основица сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи лежи у уништавању Михаиловића. Употребите све снаге да Михаиловића и његов штаб пронађете, тако да би он могао бити уништен. Свако средство које томе допринесе је згодно. Очекујем најтешњу сарадњу свих установа, од полиције и службе сигурности до СС-а и полиције. Шеф СС-а и полиције у Србији Мајснер већ је од мене добио наређење. Молим јавите ми какво обавештење имамо о Михаиловићем месту боравка“.
Остала су забележена и бројна сведочења оних који су своје животе дуговали ђенералу Михаиловићу и борцима Југословенске војске у Отаџбини. Писмо пилота Доналда Паркерсона, објављено у „Чикаго хералду“ 12. марта 1946. године: „Сви смо били сведоци Михаиловићеве борбе и жртава. Борио се истовремено на два фронта, против Немаца и против комуниста, штитећи увек нас, Американце, као део своје војске. Борили су се витешки и то често голим рукама. Ако смо живи, то је Михаиловићева заслуга. Моја супруга и ја стално се молимо Богу за спас тог великог човека. Он је члан наше породице.“
Писмо поручника Вилијама Роџера, објављено у „Тајму“ 27. маја 1946. године:“Пао сам поред Београда у неки кукуруз, рањен у ногу. После неколико сати пронађоше ме Михаиловићеви сељаци. Ускоро доведоше лекара. Пошто сам лечен и излечен у сакривеном склоништу, спровели су ме до генерала Михаиловића, а он ме, са планинског аеродрома у селу Прањани, послао за Америку. Ако су ови јунаци немачки сарадници, онда смо то били и сви ми Американци у њиховим одредима, јер смо се заједно кретали и пробијали кроз исте обруче смрти. Герингу је дозвољено суђење по демократским законима, а генерал Михаиловић је у канџама страшног комунистичког суда. Није више у питању само његов живот, него злочин над истином. Ако то допустимо, биће то срамота за све демократске државе света.“
Међутим 1946. све је било узалуд, Ђенерал је пао у руке комунистичким зликовцима. У „најсветлијој“ традицији стаљинистичких монтираних процеса, џелати су судили својој жртви. А на суђењу су се могле чути и ове речи, шефа Гестапоа за Србију, пуковника Фукса:“Никад Гестапо, чији сам шеф стално био, није имао никакве везе с Михаиловићем, штавише, ми смо га увек сматрали за непријатеља број један“.
Кривци, они који су изазвали грађански рат у тренуцима највећег страдања зарад својих политичких циљева, су највећег праведника, оног који је када су му Американци понудили да побегне рекао:„Ни под којим условима нећу напустити своју Отаџбину и свој Народ. Своју земљу не можете понети на ђоновима ципела, како је рекао Дантон, када су му предлагали да напусти Француску. Једино што данас могу да учиним је – да поновим ове речи. Јер ја нисам Јосип Броз Тито, који нема ничег заједничког ни са овом земљом, нити са овим Народом, па да могу да побегнем.“ прогласили кривим и 17. јула 1946. убили српског Чичу. Ни дан данас се не зна гроб нашег мученика. Тим финалним чином свог крвавог пира, скривањем његовог гробног места, желели су да затру сећање на њега, али у томе нису успели! Јер као што ни Турци спаљивањем тела Светог Саве нису угушили светосавски дух српског народа, тако је и дух бесмртног ђенерала Михаиловића постао јачи и наставио да живи у колективном сећању! А ту га ништа не може уништити!
Поводом суђења и стрељања, Јерусалимски „Палестин пост“ је јула 1946. написао:“Милост је знак слабости у свету политичких Пигмеја. Генерала Михаиловића више нема… Британска влада опрала је своје руке, као што је рађено пре две хиљаде година. Чудовишне ствари десише се Михаиловићу. Током рата, Немци су уложили све силе да би га смакли са света. И то што ни Адолф Хитлер није могао, то је сада за њега урадио овај сулуди свет. Што је Михаиловић дочекао јуче, то ће сутра многи доживети.“
Ђенерал Драгољуб Михаиловић је један од највећих великана наше историје. Водио је ослободилачки покрет нашег народа који је деловао онако како је у датим околностима најбоље могао, али никад на срамоту нити себе нити тог народа из ког је поникао. А истина, таква каква је, иако за некога болна, се не може ни мењати ни прекрајати како коме одговара. И она увек на крају изађе на видело!
Данас се сећамо дана када је ђенерал Михаиловић са својим официрима ступио на Равну гору. Сећамо се почетка устанка против једног од многобројних непријатеља са којима се Чича са својим војницима, херојима Југословенске војске у Отаџбини борио током Другог светског рата. Тог 11. маја 1941. је почела борба против нацизма, једног од највећих зала од како постоји човечанство. Намерно кажем „једног од“, зато што је поред њега, отприлике истовремено, деловало још једно, подједнако велико и погубно зло, са којим се ђенерал Михаиловић такође ухватио у коштац – комунизам. Неки кажу да је комунизам победио нацизам 1945. и да је тад донео слободу… ЈА кажем да није! Диктатура је диктатура и ропство је ропство, све једно да ли је онај ко те поробљава обојен црном или црвеном бојом! И комунизам с једне и нацизам и фашизам с друге стране, су две стране једне исте, екстремистичке медаље. То што су замењени они који су убијали због расне припадности, онима који су убијали због политичког опредељења, то се не може назвати слободом. Што би наш народ рекао: „Сјаши Курта, да узјаше Мурта“. Уосталом, до 22. јуна 1941. комунисти и нацисти су били савезници, што се често заборавља. Можда су зато комунисти и говорили само о својој „антифашистичкој“ а не „антинацистичкој борби“ (а фашизам и нацизам, иако веома слични, ипак нису исто. И једна и друга су идеологије зла где би, сликовио објашњено, фашизам представљао 8. а нацизам 9. круг пакла.) А против и једне и друге екстремне стране зла се борио наш Чича!
Нацисти и фашисти нису успели да му науде. Немци, Италијани, Бугари и остали, и поред свих офанзива против њега и његових војника (Операција „Михаиловић“, операција „Копаоник“ итд.) и поред масовних стрељања његових присталица, и поред потерница са великим наградама, и поред одвођења у логоре припадника Равногорског покрета, нису успели да униште Југословенску војску у Отаџбини нити да ухвате Ђенерала. На жалост, комунисти су били успешнији. Али за разлику од нациста, који су желели да елиминишу Дражу као противника, црвеним џелатима није било довољно да га „само“ лише живота. Желели су да га униште као човека! Желели су да окаљају његово часно име, да униште сећање на њега. Желели су али нису успели!
На монтираном суду, одузели су му право на поштену одбрану, на поштено суђење, прогласили су га за народног непријатеља, одузели људску част, а на крају, одузели и право на живот и право на гробно место, да му се ни дан данас не зна место последњег коначишта. Све им је било узалуд! Још једном се потврдило да је правда спора, али достижна!
Прошле године, 14. маја 2015. у Вишем суду у Београду исправљена је деценијска неправда. Тог дана, донета је одлука о правној рехабилитацији ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића! Судија Александар Трешњев, председавајући судског већа, је прочитао следеће речи: „Р Е Ш Е Њ Е УСВАЈА СЕ ЗАХТЕВ ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ Драгољуба Михаиловића – Драже, па се утврђује да је одлука Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије – Војног већа, I суд. бр. 1/46 од 15. јула 1946. године, у делу који се односи на Драгољуба Михаиловића, НИШТАВА ОД ТРЕНУТКА ЊЕНОГ ДОНОШЕЊА и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, а рехабилитовано лице Драгољуб Михаиловић – Дража сматра се НЕОСУЂИВАНИМ…“
Многи су говорили и говоре да је ово било непотребно, и да је Дража још одавно рехабилитован у срцима српског народа, и да уосталом ту никад није ни био осуђен. То јесте тачно, али је и правна рехабилитација била неопходна. Кад је већ „у име народа“ осуђен (и ако се народ ништа није ни питао) једино праведно је било да „у име народа“ буде и рехабилитован! А што се тиче чињенице да га српски народ никад није осудио о томе најбоље говори један догађај са самог суђења. Међу сведоцима је била и једна жена из Херцеговине, Видосава Тукуљац.
Приликом сведочења, изустила је речи: „ђенерал Михаиловић“. Судија ју је упозорио да „он није за њу генерал, него оптужени!“, на шта му је она пркосно одговорила:“Оптужен је од вас, од комунистичке партије, али не од мене ни од српског народа!“ Овим речима је запечатила своју судбину, али је одлучно показала комунистима да неће успети у својој замисли. Да ће српски народ, и поред свих репресија, и поред свих подметачина, лажи и неистина, увек волети и поштовати вожда Трећега устанка!
Тако је и данас, када се са поносом сећамо нашег Чиче и његових див-јунака! Оствариле су се речи Светог Владике Николаја из његове беседе у цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954: „Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.“
Аутор текста – г. Урош Парезановић, генерални секретар и шеф ресора за промотивне активности Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
