U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Maria Majstorovića, predsednika Udruženja Kraljevina Srbija – Dan kada je Dušan Silni dočekao Aleksandara Velikog
Na današnji dan (9. oktobar 2015.) navršava se 81 godina od kako je u Marseju, 9. oktobra 1934. godine, ubijen naš viteški Kralj Aleksandar Prvi.
Viteški Kralj, junak svih bojeva oslobodilačkih ratova 1912. – 1918. godine, sapatnik svojih vojnika u rovovima, na prvoj liniji fronta, sa kojima je delio i dobro i loše, pa i trbušni tifus od koga se nikada nije sasvim oporavio, poslednji Srbin koji se ukrcao na brod za evakuaciju, državnik ispred svog vremena, mudar i pragmatičan u postojećem, otac tri sina, divan roditelj i nežan suprug, najveći zadužbinar, pao je kao prva žrtva fašizma i nacizma u Evropi. Senka Adolfa Hitlera koja je bdela nad grupom ustaša i fašista vodeći njihovu ruku ka izvršenju, uspela je da umori ovog junaka, ali tek nakon nekoliko pokušaja. No, iako je znao kakva ga opasnost očekuje, on nije hteo da se ponižava nošenjem pancira, pogotovo ne u zemlji koju je smatrao svojom drugom otadžbinom – Francuskoj, i time vređa nju i njene građane.
Ovakvog vladara smo imali privilegiju da imamo samo jednom u istoriji a život im je ugašen u istom dobu, u istoj godini života. To je bio Car Stefan Uroš IV-Dušan Silni.
Kraljevići od Srbije, sinovi velikih očeva, napravili su države mnogo većim od onih koje su im ostavljene, uzdigli svoju naciju u red velikih naroda koji su žrtvom svog suvereniteta hteli da naprave jedinstveni prostor onih koji na njemu žive ali time i svih svojih, da učine da se drugi veliki više ne pitaju u njihovoj kući, da porastu i budu sasvim svoji, da kroje svoju kapu i time budu ravnopravni. Ovi vizionari, nemajući drugog izbora u datim prilikama, prihvatajući bliske narode za svoje, svojom blagovrenošću i čvrstinom, pravednošću i jednakim odnosom, učinili su da njihove države budu embrioni ideje jedinstva balkanskih naroda, ali i svih Srba ovog prostora, i njihovog nastupa prema svetu i prilikama. Ali nisu poživeli dovoljno dugo da se efekti njihove vizije osete…neko ih je sprečio, čime smo ostali zavisni od drugih, većih, razjedinjeni, razbijeni u desetinu država, od strane onih koji su to uradili mnogo pre nas…to se prokletstvo i dalje nastavlja. Obojica neshvaćeni, ispred drugih uplašenih nepoznatim, nosili su veliki teret i breme.
Dve su činjenice: prva je da su samo pod ova dva vladara i nikada više u istoriji, svi Srbi, ovog vekovnog prostora, živeli pod Krunom Srbina! Druga je, da se ni jedna od ovih država nije zvala Srbija, jer je svoj suverenitet uložila u nešto mnogo veće, zbog svog naroda, odričući se i davajući drugima, gradeći se na temeljima hrišćanskog duha jedinstva.
Oba vladara nasledili su hrabri, vredni, verni i razboriti sinovi ali je teret onoga što im je ostavljeno bio prevelik…iako su uložili izvanrednu energiju da sačuvaju ostavljeno i svoj narod, kao i u nastavak borbe za ostvarenje započetih dela očeva, oni nisu imali njihovu snagu jer je još nisu dostigli, bili su mladi, a ona je bila ključna u ranim godinama sprovođenja. Tako nam ostaju Car Stefan Uroš V i Kralj-mučenik Petar II kao Nejaki iako su podneli mnogo veći teret od svojih očeva i bili nepokolebljivi u tome da započeto sprovedu do kraja.
Ukoliko ne učinimo ništa na tome da ujedinimo pre svega svoj rasuti narod na ovom prostoru u istorijsku tvorevinu zasnovanu na našoj tradiciji, korenima, učenju i iskustvu predaka, poput velikih naroda, ukoliko ne obnovimo Kraljevinu Srbiju, bojim se da će sudbina ove države vrlo brzo biti ogledalo one koja je nestala sa poslednjim Nemanjićima. Komunistička tvorevina, republika Srbija, nije ništa drugo do tvorevina koja nas čini sve manjim a naš životni prostor sve tešnjim, ostavljajući nas sve više preko granica i deleći nas, gurajući jedne od drugih, praveći od jedne nekoliko novih nacija.
Iako nam se ponekad čini da se stabilizujemo i konsolidujemo, to je samo priviđenje, kao što su ga imali naši preci za vreme Kneza Lazara, Despota Stefana ili Đurađa Brankovića. Usled gubitka niti, vizije, razjedinjenja i podela, sa republikom, ovaj ishod je neminovnost.
Biće to kraj Drugog razdoblja srskog naroda i državnosti… oba su trajala oko 250 godina. Drugo je nastalo zahvaljujući mitu o obnovi prvog i žrtvi koja je za to data, treće neće imati na osnovu čega da nastane jer ćemo nestati tiho, sami od sebe…postaćemo neko drugi.
Autor teksta – Mario Majstorović, predsednik Udruženja Kraljevina Srbija
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments