У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Мариа Мајсторовића, председника Удружења Краљевина Србија – Дан када је Душан Силни дочекао Александара Великог
На данашњи дан (9. октобар 2015.) навршава се 81 година од како је у Марсеју, 9. октобра 1934. године, убијен наш витешки Краљ Александар Први.
Витешки Краљ, јунак свих бојева ослободилачких ратова 1912. – 1918. године, сапатник својих војника у рововима, на првој линији фронта, са којима је делио и добро и лоше, па и трбушни тифус од кога се никада није сасвим опоравио, последњи Србин који се укрцао на брод за евакуацију, државник испред свог времена, мудар и прагматичан у постојећем, отац три сина, диван родитељ и нежан супруг, највећи задужбинар, пао је као прва жртва фашизма и нацизма у Европи. Сенка Адолфа Хитлера која је бдела над групом усташа и фашиста водећи њихову руку ка извршењу, успела је да умори овог јунака, али тек након неколико покушаја. Но, иако је знао каква га опасност очекује, он није хтео да се понижава ношењем панцира, поготово не у земљи коју је сматрао својом другом отаџбином – Француској, и тиме вређа њу и њене грађане.
Оваквог владара смо имали привилегију да имамо само једном у историји а живот им је угашен у истом добу, у истој години живота. То је био Цар Стефан Урош IV-Душан Силни.
Краљевићи од Србије, синови великих очева, направили су државе много већим од оних које су им остављене, уздигли своју нацију у ред великих народа који су жртвом свог суверенитета хтели да направе јединствени простор оних који на њему живе али тиме и свих својих, да учине да се други велики више не питају у њиховој кући, да порасту и буду сасвим своји, да кроје своју капу и тиме буду равноправни. Ови визионари, немајући другог избора у датим приликама, прихватајући блиске народе за своје, својом благовреношћу и чврстином, праведношћу и једнаким односом, учинили су да њихове државе буду ембриони идеје јединства балканских народа, али и свих Срба овог простора, и њиховог наступа према свету и приликама. Али нису поживели довољно дуго да се ефекти њихове визије осете…неко их је спречио, чиме смо остали зависни од других, већих, разједињени, разбијени у десетину држава, од стране оних који су то урадили много пре нас…то се проклетство и даље наставља. Обојица несхваћени, испред других уплашених непознатим, носили су велики терет и бреме.
Две су чињенице: прва је да су само под ова два владара и никада више у историји, сви Срби, овог вековног простора, живели под Круном Србина! Друга је, да се ни једна од ових држава није звала Србија, јер је свој суверенитет уложила у нешто много веће, због свог народа, одричући се и давајући другима, градећи се на темељима хришћанског духа јединства.
Оба владара наследили су храбри, вредни, верни и разборити синови али је терет онога што им је остављено био превелик…иако су уложили изванредну енергију да сачувају остављено и свој народ, као и у наставак борбе за остварење започетих дела очева, они нису имали њихову снагу јер је још нису достигли, били су млади, а она је била кључна у раним годинама спровођења. Тако нам остају Цар Стефан Урош V и Краљ-мученик Петар II као Нејаки иако су поднели много већи терет од својих очева и били непоколебљиви у томе да започето спроведу до краја.
Уколико не учинимо ништа на томе да ујединимо пре свега свој расути народ на овом простору у историјску творевину засновану на нашој традицији, коренима, учењу и искуству предака, попут великих народа, уколико не обновимо Краљевину Србију, бојим се да ће судбина ове државе врло брзо бити огледало оне која је нестала са последњим Немањићима. Комунистичка творевина, република Србија, није ништа друго до творевина која нас чини све мањим а наш животни простор све тешњим, остављајући нас све више преко граница и делећи нас, гурајући једне од других, правећи од једне неколико нових нација.
Иако нам се понекад чини да се стабилизујемо и консолидујемо, то је само привиђење, као што су га имали наши преци за време Кнеза Лазара, Деспота Стефана или Ђурађа Бранковића. Услед губитка нити, визије, разједињења и подела, са републиком, овај исход је неминовност.
Биће то крај Другог раздобља срског народа и државности… оба су трајала око 250 година. Друго је настало захваљујући миту о обнови првог и жртви која је за то дата, треће неће имати на основу чега да настане јер ћемо нестати тихо, сами од себе…постаћемо неко други.
Аутор текста – Марио Мајсторовић, председник Удружења Краљевина Србија
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments