Ми не морамо звати нашег краља великим, иако је заиста био велики и већи вероватно од свију других владара свога времена на овој планети, али ћемо га звати племенитим,родољубивим, милостивим, добрим, поштеним, поштеним и трећи пут кажем поштеним у непоштена времена у којима је живео.

Владика Николај Велимировић

Хваљен и куђен, оспораван и уздизан у небеса, вољен и презиран, краљ Александар био је изузетна и комплексна личност. Сходно различитим аспектима посматрања, главне црте његовог карактера се не могу оспорити – широкогрудост и витештво, одакле и проистиче његов надимак – Витешки краљ. 

Његове ратне подвиге му нико не може оспорити, али оно што многи данас оспоравају, не желећи да зађу у дубину његове личности, јесте његова човечност и родољубље, или, другим речима, чињеница је да и даље живи мит у народу да је Александар чинио против њега. A то све је последица једностраног приступа истраживању и, с друге стране, проучавања искључиво критички настројене литературе.

Циљ наредног кратког излагања јесте да прикаже страну Александрове личности коју данас многи занемарују или не желе да истраже, као и да оспори мит да је он ишао против свог народа. 

Био је раме уз раме са великим војводама, Мишићем и Степановићем, и до задњег атома снаге бодрио је своју војску током Првог светског рата. Није је напуштао, чак ни када је за њега стигао ратни брод, да га са албанских обала пребаци на италијанску и тако га спасе опасности од непријатељске авијације која је бомбардовала пристаништа на албанском приморју. Краљеве речи том приликом биле су: Ја ћу овде остати да пратим укрцавање трупа и избеглица. И кад последњи мој војник буде укрцан, онда ће доћи ред и на мене. Тада ћу и ја кренути, пре не. Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину.

По сведочењу краља Петра, он је прелетео преко ледених албанских планина, оболео и оперисан, не мислећи на себе. Његова младост и љубав према српском народу и војсци, не само да је оживела духове већ је давала и пример енергије и бескрајне наде у срећан исход битке.

Александар је фактички читаву младост провео у ратовима, најпре у Балканским, где је заједно са својим народом ослободио Косово и Метохију и целу Стару Србију, укључујући и немањићку Вардарску Македонију,измучену под вишевековном турском владавином, а затим у Великом рату, и његово здравље заиста јесте било нарушено, а лоше здравствено стање пратило га је и у дечачким данима, када су му ратови били задњи на памети. Али, то га није спречило да стане храбро испред своје војске и не напусти је ни у једном тренутку. И не само Александар, већ цела краљевска породица била је уз свој народ у та тешка времена.
 

Александру припада велика заслуга за стварање, као и одржавање Солунског фронта, на којем су српске снаге, након мукотрпне борбе са пегавим тифусом, одиграле веома важну улогу у Првом светском рату. Успеси постигнути код Битоља и Кајмакчалана вечно ће бити урезани у корице српске националне историје, као и потез нашег Александра, који је у част бораца погинулих у бици код Кајмакчалана 1916. године, наредио да се на његовом врху подигне спомен-капела.

Бранилац вере. Српска православна Црква је за време владавине краља Александра доживела свој потпуни развој: После постизања споразума са Васељенском патријаршијом, тада регент Александар је, потврдивши консензусну одлуку српских православних архијереја, Указом из 17. јуна 1920. спровео уједињење Српске православне Цркве: Ми данас потврђујемо одлуку СВ. Архијерејског Сабора Православне Цркве…и проглашујемо васпостављање Српске Патријаршије, извршујући тако и други  део Душановог завета. Оно што је Силни започео у 14, Велики је довршио у 20. веку. 

 

Незанемарљив је и његов допринос заштити појединих вероисповести на међународном плану: Руској православној цркви у изгнанству пружио је све погодности у својој земљи; захваљујући заузимању југословенске делегације на мировној конференцији у Лозани 1923. године, цариградски патријарх није изгубио свој престо у Истанбулу, а такође, штитио је интересе Јерусалимске патријаршије у Палестини, као и интересе словенских калуђера на Светој Гори.

Мит да је нанео зло свом народу југословенским уједињењем оспорава се првенствено чињеницом да је процентуално најмањи број Срба живео на територији Србије, а самим чином уједињења ставио их је под своје крило и радио на просперитету целе земље. Знао је да је велика држава јача и отпорнија на спољашње утицаје од мале, и да цео свет треба да види шта представља заједничка снага јужнословенског народа. Било како било, Југославија је идеја која је заживела много пре његовог времена, а он је био тај који ју је спровео у дело и био спреман на сваки ризик како би је сачувао. 

 

Његов народ га није волео? Већ 1918. године они њему више не персирају. Знали су да кажу: Ти си, Височанство, надмашио и Душана! И јесте то урадио, довршио је оно што је Душан започео, и још више од тога – створио је државу већу од његове!

 

Причао ми је Младен Лесковац

Како је краљ Александар

По ослобођењу

Обилазио богате Србе у Војводини

Који су помогли српску војску

У Великом рату

Код једног је и преконачио 

А кад је отишао

Породица није распремала кревет

У којем је преспавао

Окупљали су се данима

Око оног удубљења

Које је на јастуку

Оставила његова глава.

Матија Бећковић, члан Српске академије наука и уметности

 

Иако се о Александру, његовим подвизима и личности може написати још много тога, важно је схватити да је он мученик за српски народ и веру, као и најоплаканији српски владар у нашој историји, хтели то да признамо или не.

Био је борац за своју идеологију и просперитет народа, неправедно осуђен од људи затрованих комунистичком идеологијом. То је био човек који се пред доношење најважнијих одлука саветовао са умним људима, а не надристручњацима. Иако данас неправедно оклеветан и неправедно запостављен, наставио је да живи у срцима часних Срба који су свесни његове историјске величине и невероватног поштовања који је уживао и у својој земљи и у свету.

 

 Аутор текста – Мила Конатар, студент Правног Факултета