Mi ne moramo zvati našeg kralja velikim, iako je zaista bio veliki i veći verovatno od sviju drugih vladara svoga vremena na ovoj planeti, ali ćemo ga zvati plemenitim,rodoljubivim, milostivim, dobrim, poštenim, poštenim i treći put kažem poštenim u nepoštena vremena u kojima je živeo.
Vladika Nikolaj Velimirović
Hvaljen i kuđen, osporavan i uzdizan u nebesa, voljen i preziran, kralj Aleksandar bio je izuzetna i kompleksna ličnost. Shodno različitim aspektima posmatranja, glavne crte njegovog karaktera se ne mogu osporiti – širokogrudost i viteštvo, odakle i proističe njegov nadimak – Viteški kralj.
Njegove ratne podvige mu niko ne može osporiti, ali ono što mnogi danas osporavaju, ne želeći da zađu u dubinu njegove ličnosti, jeste njegova čovečnost i rodoljublje, ili, drugim rečima, činjenica je da i dalje živi mit u narodu da je Aleksandar činio protiv njega. A to sve je posledica jednostranog pristupa istraživanju i, s druge strane, proučavanja isključivo kritički nastrojene literature.
Cilj narednog kratkog izlaganja jeste da prikaže stranu Aleksandrove ličnosti koju danas mnogi zanemaruju ili ne žele da istraže, kao i da ospori mit da je on išao protiv svog naroda.
Bio je rame uz rame sa velikim vojvodama, Mišićem i Stepanovićem, i do zadnjeg atoma snage bodrio je svoju vojsku tokom Prvog svetskog rata. Nije je napuštao, čak ni kada je za njega stigao ratni brod, da ga sa albanskih obala prebaci na italijansku i tako ga spase opasnosti od neprijateljske avijacije koja je bombardovala pristaništa na albanskom primorju. Kraljeve reči tom prilikom bile su: Ja ću ovde ostati da pratim ukrcavanje trupa i izbeglica. I kad poslednji moj vojnik bude ukrcan, onda će doći red i na mene. Tada ću i ja krenuti, pre ne. Ja ću biti poslednji koji napušta Otadžbinu.
Po svedočenju kralja Petra, on je preleteo preko ledenih albanskih planina, oboleo i operisan, ne misleći na sebe. Njegova mladost i ljubav prema srpskom narodu i vojsci, ne samo da je oživela duhove već je davala i primer energije i beskrajne nade u srećan ishod bitke.
Aleksandar je faktički čitavu mladost proveo u ratovima, najpre u Balkanskim, gde je zajedno sa svojim narodom oslobodio Kosovo i Metohiju i celu Staru Srbiju, uključujući i nemanjićku Vardarsku Makedoniju,izmučenu pod viševekovnom turskom vladavinom, a zatim u Velikom ratu, i njegovo zdravlje zaista jeste bilo narušeno, a loše zdravstveno stanje pratilo ga je i u dečačkim danima, kada su mu ratovi bili zadnji na pameti. Ali, to ga nije sprečilo da stane hrabro ispred svoje vojske i ne napusti je ni u jednom trenutku. I ne samo Aleksandar, već cela kraljevska porodica bila je uz svoj narod u ta teška vremena.
Aleksandru pripada velika zasluga za stvaranje, kao i održavanje Solunskog fronta, na kojem su srpske snage, nakon mukotrpne borbe sa pegavim tifusom, odigrale veoma važnu ulogu u Prvom svetskom ratu. Uspesi postignuti kod Bitolja i Kajmakčalana večno će biti urezani u korice srpske nacionalne istorije, kao i potez našeg Aleksandra, koji je u čast boraca poginulih u bici kod Kajmakčalana 1916. godine, naredio da se na njegovom vrhu podigne spomen-kapela.
Branilac vere. Srpska pravoslavna Crkva je za vreme vladavine kralja Aleksandra doživela svoj potpuni razvoj: Posle postizanja sporazuma sa Vaseljenskom patrijaršijom, tada regent Aleksandar je, potvrdivši konsenzusnu odluku srpskih pravoslavnih arhijereja, Ukazom iz 17. juna 1920. sproveo ujedinjenje Srpske pravoslavne Crkve: Mi danas potvrđujemo odluku SV. Arhijerejskog Sabora Pravoslavne Crkve…i proglašujemo vaspostavljanje Srpske Patrijaršije, izvršujući tako i drugi deo Dušanovog zaveta. Ono što je Silni započeo u 14, Veliki je dovršio u 20. veku.
Nezanemarljiv je i njegov doprinos zaštiti pojedinih veroispovesti na međunarodnom planu: Ruskoj pravoslavnoj crkvi u izgnanstvu pružio je sve pogodnosti u svojoj zemlji; zahvaljujući zauzimanju jugoslovenske delegacije na mirovnoj konferenciji u Lozani 1923. godine, carigradski patrijarh nije izgubio svoj presto u Istanbulu, a takođe, štitio je interese Jerusalimske patrijaršije u Palestini, kao i interese slovenskih kaluđera na Svetoj Gori.
Mit da je naneo zlo svom narodu jugoslovenskim ujedinjenjem osporava se prvenstveno činjenicom da je procentualno najmanji broj Srba živeo na teritoriji Srbije, a samim činom ujedinjenja stavio ih je pod svoje krilo i radio na prosperitetu cele zemlje. Znao je da je velika država jača i otpornija na spoljašnje uticaje od male, i da ceo svet treba da vidi šta predstavlja zajednička snaga južnoslovenskog naroda. Bilo kako bilo, Jugoslavija je ideja koja je zaživela mnogo pre njegovog vremena, a on je bio taj koji ju je sproveo u delo i bio spreman na svaki rizik kako bi je sačuvao.
Njegov narod ga nije voleo? Već 1918. godine oni njemu više ne persiraju. Znali su da kažu: Ti si, Visočanstvo, nadmašio i Dušana! I jeste to uradio, dovršio je ono što je Dušan započeo, i još više od toga – stvorio je državu veću od njegove!
Pričao mi je Mladen Leskovac
Kako je kralj Aleksandar
Po oslobođenju
Obilazio bogate Srbe u Vojvodini
Koji su pomogli srpsku vojsku
U Velikom ratu
Kod jednog je i prekonačio
A kad je otišao
Porodica nije raspremala krevet
U kojem je prespavao
Okupljali su se danima
Oko onog udubljenja
Koje je na jastuku
Ostavila njegova glava.
Matija Bećković, član Srpske akademije nauka i umetnosti
Iako se o Aleksandru, njegovim podvizima i ličnosti može napisati još mnogo toga, važno je shvatiti da je on mučenik za srpski narod i veru, kao i najoplakaniji srpski vladar u našoj istoriji, hteli to da priznamo ili ne.
Bio je borac za svoju ideologiju i prosperitet naroda, nepravedno osuđen od ljudi zatrovanih komunističkom ideologijom. To je bio čovek koji se pred donošenje najvažnijih odluka savetovao sa umnim ljudima, a ne nadristručnjacima. Iako danas nepravedno oklevetan i nepravedno zapostavljen, nastavio je da živi u srcima časnih Srba koji su svesni njegove istorijske veličine i neverovatnog poštovanja koji je uživao i u svojoj zemlji i u svetu.
Autor teksta – Mila Konatar, student Pravnog Fakulteta
