Говор председника Удружења Краљевина Србија, господина Мариа Мајсторовића, одржан на Равној гори 8. маја 2015. на традиционалној прослави у организацији Равногорског покрета поводом дана када је пуковник а касније ђенерал Драгољуб Михаиловић дошао на Равну гору.

    

mario-2

   Часни оци,

   Поштовани представници Равногорског покрета,

   Браћо и сестре,

  Мало је рећи да је посебна част стајати на овом месту, мало је рећи да увек осећамо понос док стојимо ту. Велика дела наших предака непресушна су инспирација генерацијама поштовалаца Равногорског покрета у покушају да оживе још један део наше славне али забрањене, и умало заборављене историје.

Равна Гора је још један у низу симбола вечне борбе нашег народа за слободу, очување вековне традиције и још један споменик у мноштву оних којима је прекривена цела Србија.

Никада не смеју да се забораве велика дела непреданог Команданта Краљевске војске Ђенерала Драгољуба Михаиловића и његових    равногораца, четника и родољуба, који су запалили пламен Трећег српског устанка на овоме светоме месту и пренели га целом слободарском Србијом.

Не можемо да се сетимо наших предака, јунака са Цера и Колубаре, мученика Албанске голготе, ове стоте године од њихових бесмртних дела, а да јунаке са Равне Горе не споменемо и не славимо. Они су нит која нас спаја са церским јунацима, јер им они беху узор и по њиховим светлим примерима одрасташе, живеше и умираше Ђенерал Михаиловић са својим родољубима. Ко се одриче јунака са Равне Горе, одриче се и оних са Цера и Колубаре. Сви они живели су по једном принципу, за њих непомерљивом, за Краља и Отаџбину, зa Краљевину Србија.

   

Стојећи на овоме месту, не можемо а да се не сетимо речи Њ.В. Витешког Краља Александра Првог Великог упућених својим саборцима пред Церску битку, говорећи им о јунацима са Куманова, осветницима Косова: „Ви треба да се сетите да сте потомци, да сте крв крви тих див јунака, да у вашим жилама тече њихова јуначка крв…живећи и радећи тако, по њиховим светлим примерима, душе ће се наших предака, гледајући на нас из небеских висина, радовати и веселити видећи у нама себи достојне потомке!“

Те речи је слушао и Ђенерал Михаиловић, и послушао. Његов одговор је био: „ Ја капитулацију не признајем! Та реч не постоји у српском војничком речнику!“, бранећи тиме славу и част свога Краља Петра Другог, свога народа и Отаџбине изабрао је пут страдања и славе.

Не можемо да не будемо поносни али морамо да се запитамо да ли смо достојни? Ми, и наши очеви, сви једнако криви, дозволили смо да Србијом после оваквих дивова завладају минијатуре ни приближних облика, доба светлости и вековне просвећености нашег народа заменисмо преко ноћи, као и нашу православну веру, за јадну вечеру, остављајући Краља и равну Гору, Цер и Колубару, Орашац и Таково да оду у заборав.

Но данас, обнављајући Равну Гору ми обнављамо себе и враћамо се на прави пут. Враћајући Краља, враћамо Равној Гори понос наслеђен од Цера.

Много смо времена изгубили али важно је да смо правим путем кренули. На нама је остало да ово питање, кључно за опстанак наше државе и народа доведемо до краја. Постоји само једна кључна реч која ће бити наша победа: СЛОГА, браћо и сестре!Као што кажу стихови наше химне, слога биће пораз врагу а најјачи српству град.

Да би пред наше претке отишли подигнуте главе ми морамо да урадимо све да успемо и зато порука са овога светога места Трећег српског устанка мора да буде јасна: живео Краљ, живела Краљевина Србија!