У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Миомира Брдарца – „Једно размишљање о очувању фолклора и традиције Срба“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Истражујући литературу за испит на факултету, уочио сам да у библиотекама Србије постоји више књига о облачењу и животу неких европских народа него о етнологији Срба. Постоје књиге о етнологији афричких племена али су малобројна издања о играма и ношњи Срба. Овај текст настао је као жеља да се скрене пажња на све веће губљење онога што одликује српски народ.
Све више смо „ бомбардовани“ неким ријалити програмима који не доносе ништа осим пуког задовољења,слободно могу рећи, животињских нагона у људима. У мору тих скарадних ствари изгубили смо свест о нашим коренима, о нашим прапочецима. Изгубили смо онај архетип усађен у генетику Срба од када постоје. Деца, која су најподложнија, од раног детињства изложена су моделу понашања какав никако неби смели да прихвате. Све мање деце упознаје своју традиционалну културу, више познају културу Јапана или Америке.
Морамо се вратити на медије и њихову неизбежну и врло битну улогу данас. Осим пар радио и једне телевизијске емисије (ово се односи на националне фреквенције), које се на неки начин баве традиционалном културом, ви се не можете информисати о традицији сопственог народа. Сабора народног стваралаштва све је мање, а и они сабори који су опстали нису довољно интересантни за медијске куће.
Оставимо сада по страни медије и посветимо се мало родитељском утицају. Родитељи у Србији, иако су одрастали у времену када је очување традиције била иоле популарна активност, као да негде покушавају у својој подсвести да пренебегну ту чињеницу. Увлаче своју децу у свет „силиконских ТВ лепотица“ и модерне културе. Сигуран сам да се неки од њих врло добро сећају времена када су српски ансамбли гостовали на сценама Индије и Индонезије и других за нас егзотичних земаља. Далеко од тога да требамо запоставити токове модерне цивилизације али је треба користити што је више могуће у сврху очувања сопственог културног идентитета.
Руке које су везле мотиве на антеријама и јелецима, ткале косовске бошче и правиле шумадијске шиљкане, подједнако су биле уметничке као руке Паје Јовановића или неког другог нашег еминентног сликара. А њих, сложићете се, нико није заборавио, као што заборављамо дела стварана за разбојем.
Осврнућемо се и на „хронични„ проблем скоро свих фолклорних ансамбала у Србији. Недостатак мушког играчког кадра. Опет је овде присутан утицај популарне културе која пропагира „снажне бодибилдере“ којима је испод части да обују играчке патике и стану у круг љубави и историје који се зове коло.
Зашто нас има све мање? Зашто нас сви својатају? Одговор је очит и лак. Зато што прихватамо све туђе, од мишљења до костима. А своје? Своје свесно, врло свесно, гурамо под „тепих заборава“ где ће бити далеко од очију знатижељника и будућих покољења који би да иоле нешто сазнају о својој прошлости и прошлости народа коме припадају. Востани Србијо рано си почела да „сахрањујеш“ своју традицију.
Аутор текста – г. Миомир Брдарац, студент Департмана за историју Филозофског факултета у Нишу
