U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Miomira Brdarca – „Jedno razmišljanje o očuvanju folklora i tradicije Srba“.
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Istražujući literaturu za ispit na fakultetu, uočio sam da u bibliotekama Srbije postoji više knjiga o oblačenju i životu nekih evropskih naroda nego o etnologiji Srba. Postoje knjige o etnologiji afričkih plemena ali su malobrojna izdanja o igrama i nošnji Srba. Ovaj tekst nastao je kao želja da se skrene pažnja na sve veće gubljenje onoga što odlikuje srpski narod.
Sve više smo „ bombardovani“ nekim rijaliti programima koji ne donose ništa osim pukog zadovoljenja,slobodno mogu reći, životinjskih nagona u ljudima. U moru tih skaradnih stvari izgubili smo svest o našim korenima, o našim prapočecima. Izgubili smo onaj arhetip usađen u genetiku Srba od kada postoje. Deca, koja su najpodložnija, od ranog detinjstva izložena su modelu ponašanja kakav nikako nebi smeli da prihvate. Sve manje dece upoznaje svoju tradicionalnu kulturu, više poznaju kulturu Japana ili Amerike.
Moramo se vratiti na medije i njihovu neizbežnu i vrlo bitnu ulogu danas. Osim par radio i jedne televizijske emisije (ovo se odnosi na nacionalne frekvencije), koje se na neki način bave tradicionalnom kulturom, vi se ne možete informisati o tradiciji sopstvenog naroda. Sabora narodnog stvaralaštva sve je manje, a i oni sabori koji su opstali nisu dovoljno interesantni za medijske kuće.
Ostavimo sada po strani medije i posvetimo se malo roditeljskom uticaju. Roditelji u Srbiji, iako su odrastali u vremenu kada je očuvanje tradicije bila iole popularna aktivnost, kao da negde pokušavaju u svojoj podsvesti da prenebegnu tu činjenicu. Uvlače svoju decu u svet „silikonskih TV lepotica“ i moderne kulture. Siguran sam da se neki od njih vrlo dobro sećaju vremena kada su srpski ansambli gostovali na scenama Indije i Indonezije i drugih za nas egzotičnih zemalja. Daleko od toga da trebamo zapostaviti tokove moderne civilizacije ali je treba koristiti što je više moguće u svrhu očuvanja sopstvenog kulturnog identiteta.
Ruke koje su vezle motive na anterijama i jelecima, tkale kosovske bošče i pravile šumadijske šiljkane, podjednako su bile umetničke kao ruke Paje Jovanovića ili nekog drugog našeg eminentnog slikara. A njih, složićete se, niko nije zaboravio, kao što zaboravljamo dela stvarana za razbojem.
Osvrnućemo se i na „hronični„ problem skoro svih folklornih ansambala u Srbiji. Nedostatak muškog igračkog kadra. Opet je ovde prisutan uticaj popularne kulture koja propagira „snažne bodibildere“ kojima je ispod časti da obuju igračke patike i stanu u krug ljubavi i istorije koji se zove kolo.
Zašto nas ima sve manje? Zašto nas svi svojataju? Odgovor je očit i lak. Zato što prihvatamo sve tuđe, od mišljenja do kostima. A svoje? Svoje svesno, vrlo svesno, guramo pod „tepih zaborava“ gde će biti daleko od očiju znatiželjnika i budućih pokoljenja koji bi da iole nešto saznaju o svojoj prošlosti i prošlosti naroda kome pripadaju. Vostani Srbijo rano si počela da „sahranjuješ“ svoju tradiciju.
Autor teksta – g. Miomir Brdarac, student Departmana za istoriju Filozofskog fakulteta u Nišu
