У ноћи између 15. и 16. августа 1914. након вишедневних мањих сукоба војски Краљевине Србије и Аустроугарске, отпочела је Церска битка. Храбри српски војници извојевали су прву савезничку победу у Великом рату.
Нека је вечна слава и хвала див јунацима са Цера! Ваша дела су бесмртна!
Опис битке:
Церска битка такође знана као и Јадарска биткаје била војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије августа 1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.
Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа када су делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила.
У току десетодневне битке српски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву победу Савезника у Првом светском рату.
У периоду од 29. јула до 11. августа, аустроугарска армија је започела артиљерске нападе у северној и северозападној Србији и успела је да створи систем понтонских мостова преко Саве и Дунава. Срби су знали да је немогуће да бранити целу аустроугарску границу, у дужини од 550 km. Због тога је вовода Путник наредио да се српска војска повуче на традиционалним одбрамбеним линијама у Шумадији, где су могли брзо да дејствују на западу и северу. Јаки одреди су постављени у Ваљеву и Ужицу, а извиднице су постављене на сваку важну тачку дуж границе. У овој фази српска команда је могла само да сачека, док се план Аустроугара не материјализује.
Београд, Смедерево и Велико Градиште су јако бомбардовани и бројни покушаји аустроугарске војске да пређу Дунав су пропали, уз велике губитке. Српска врховна команда је знала да је велики део аустроугарских снага стациониран у Босни и није претерано реаговала на ове лажне нападе. Аустроугари су такође покушавали да пређу Дрину код Љубовије и Саву код Шапца, а српска команда је на ове нападе гледала озбиљније. Аустроугарски војници су 12. августа ушли у Лозницу. Ту и у селу Лешница, 13. аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски корпус је прешао Саву северно од Шапца. До 13. августа, на фронту дугом 160 km, Аустроугари су прешли реке и окупирале Ваљево. Друга и пета армија су кренуле ка Београду, где су наишле на Прву, Другу и Трећу армију. Војвода Радомир Путник је 15. августа наредио контранапад.
Командант Друге српске армије, генерал Степановић је образовао Церску ударну групу од Моравске дивизије I позива и Комбиноване дивизије са циљем напада у долини Јадра. Степановић је схватио важност планице Цер и самоиницијативно је одлучио да заузме њене доминантне коте Тројан и Косанин град. Око 23:00, 15. августа, делови српске Комбиноване дивизије су наишле на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера и тако је започела битка. Аустроугарске позиције су биле слабо брањене и њени бранитељи су одбијени са планине. До поноћи, оштри судари и боребе између леве аустроугарске колоне 21. аустроугарске дивизије и Срба су се водили у мраку. До јутра 16. августа Срби су заузели венац Дивача и отерали Аустроугаре из Бориног села. Аустроугарске трупе су имале доста губитака и повукле су се у нереду. Како је дан одмицао, Срби су онемогућили 21. пешадијској дивизији да се повеже са 2. армијом у Шапцу, тако што су је отерали са падина Цера.
Срби су покушали да поврате Шабац, али нису имали успеха. Прва комбинована дивизија је напала Тројан и Парлог, пре него што се упутила у Косанин град. На другом месту, Аустроугари су успели да одбију српску 3. армију, терајући је да изманеврише једну од својих дивизија ( Моравска дивизија другог позива )како би заштитила прилаз Ваљеву, коме је претила 42. домобранска дивизија.
Рано изјутра 18. августа, Аустроугари су покренули још један напад, са намером да потисну Шумадијску дивизију I позива са шабачког мостобрана и омогуће 5. армији да крене у напад. Међутим, напад није успео јер су Срби уништили њихове снаге код реке Добраве, терајући преживеле војнике да се повуку. На другом месту, контраофанзива Друге српске армије је настављена дуж Цера и Иверка, нападом Комбиноване дивизије на село Рашуљача где су наишли на снажан отпор код Косаниног града. Први напад Срба је одбијен, али су напади настављени и током ноћи. Изјутра 19. августа, Срби су уништили аустроугарске снаге и заузели градић. Моравска дивизија првог позива је отерала 9. пешадијску дивизију са њеног положаја и одбили њен контранапад наневши јој тешке губитке. Четврти корпус је поновио нападе против Шумадијске дивизије, чиме је натерао Србе да се повуку са лаким губицима. Чињеница да Срби нису сломљени нападом Четвртог корпуса, значило је да аустроугарска дивизија није успела да заустави њено напредовање према планини Цер, јер ако би то урадила, Шумадијска дивизија би напала Четврти корпус са бока. Због тога, 4. корпус није успео да се повеже са аустроугарским снагама код Цера.
Рашуљачу су заузели Срби у подне, а Комбинована дивизија је искористила овај догађај да крене према Лешници. У међувремену, Моравска дивизија првог позива је напала Иверак и успела да потисне Аустроугаре. Село Велику Главу су Срби заузели пре подне, а послеподне је опет заузет Рајин гроб. У ово време, Аустроугари су почели да се све брже повлаче, јер им је морал опао, као и организација. Трећа армија је имала сличан успех, одбила је 36. пешадијску дивизију и натерала је на повлачење у нереду. Срби су затим кренули да прогоне Аустроугаре дуж целог фронта. До 20. августа, аустроугарске снаге су још увек бежале ка Дрини, а Срби су наставили да их гоне. Цела 5. армија је била принуђена да се повуче у Босну. Многи аустроугарски војници су се удавили у реци бежећи у паници. Српски извештаји са фронта су говорили „да се непријатељ повлачи у највећем нереду.“ Радомир Путник је обавестио српског краља Петра I у телеграму „да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их њихове снаге прогоне.“ После тријумфа на планини Цер, Срби су хтели да поврате тешко утврђени град Шабац. Жестоки окршаји су се десили 21. и 22. августа, током којих су се српске снаге успеле да се пробију до западне стране града. До 23. августа су опколили град и увече дотерали тешку артиљерију. Следећег дана су Срби ушли у град само да би открили да су га Аустроугари напустили претходно вече. До 4 сата поподне, српске снаге су стигле до обала Саве, чиме је прва аустроугарска офанзива завршена.
До 23. августа, на слободној српској територији није остао ниједан аустроугарски војник.[27] Генерал 2. српске армије, Степа Степановић је добио чин војводе, после његовог успешног командовања у бици. Битка је доста утицала на војнике аустроугарске војске на Балкану и њихове снаге у Црној гори су морали да напусте град Пљевља, којег су заузели 19. августа.
Успех битке је привукао светску пажњу на Србију и донео јој наклоност у неутралним и савезничким земљама, јер је битка била прва савезничка победа над Централним силама у Првом светском рату. Као последица, многи странци су дошли у Србију крајем 1914. нудећи финансијску, политичку, хуманитарну и војну помоћ. Новински чланци у одбрани Србије су постали чешћи у британским новинама, а земља је била толико цењена да су одређене културне групе у Италији подржавале улазак Италије у рат на страни савезника, користећи Србију и Црну Гору за пример.
У време битке на Јадру и Церу, српска Ужичка војска и црногорска Санџачка војска успеле су да спрече продор ка Ужицу. Пораз на Церу, страх од српске офанзиве и побуне пречанских Срба, натерали су Поћорека да пређе у дефанзиву у свим фронтовима. Српска војска је под притиском Савезника покренула неуспешну Сремску операцију, док је истовремено на Дрини текла неуспешна аустроугарска офанзива.
Обе стране су претрпеле тешке губитке. Тачан број аустроугарских жртава варира. Џордан сматра да су Аустроугари претрпели 37 000 губитака, а од тога су 7 000 мртвих. Миша Глени говори о цифри од 30.000 рањених аустроугарских војника и 6-10 хиљада мртвих. Хорн пише да су Аустроугари имали 8 000 мртвих и 30.000 рањених, такође су изгубили 46 топа, 30 митраљеза и 140 кола са муницијом. Историчар Дејвид Стивенсон сматра да су 4 500 аустроугарских војника заробљена.
Број српских губитака такође варира. Хорн и Џордан се слажу да је отприлике 3 000 српских војника погинуло, а 15 000 рањено у бици. Глени говори о цифри од 3 000-5 000 мртвих и око 15 000 рањених. Број жртава на обе стране говори о високој цени која је плаћена у Првом светском рату. Француски новинар Хенри Барби је известио:„Простор између Цера и реке Јадар где се је силна битка догодила није био ништа друго до масовна гробница и распаднуто месо… Из сенке шуме се ширио смрад тако гадан да је прилаз врху Цера био немогућ. Број лешева је био тако велики да је Друга армија због недостата времена била приморана да прекине њихов покоп.“
На крају борби, Срби су открили доказе о страшним злочинима у градовима и селима, која је аустроугарска војска окупирала. Стотине мушкараца је насумично убијено, а многе жене и деца су најпре силовани, пре него што су убијани. Многе злочине су чинили други Јужни Словени (Срби, Хрвати и Босански муслимани), служећи у аустроугарској војсци. Српски генерал Павле Јуришић Штурм је изјавио: „Аустријска војска је починила страшна зверства на нашој територији. Група од 19 (мушкараца, жена и деце) су пронађени поред гостионице Кривајица. Свезани су заједно и затим ужасно измасакрирани. Таква група људи је нађена и код Завлаке. Мале групе убијених и унакажених људи, углавном жене и деце, су нађени широм села. Једној жени је одерана кожа, а другој су одсечене груди… Још једна група од 12 жена и деце су пронађени свезани заједно и измасакрирани. Сељаци кажу да се такве ствари могу видети свуда.“
Други српски команданти су такође изјавили да су аустроугарске снаге починиле бројне одмазде у српским селима током битке.
У Церској бици је погинуо поручник Војислав Гарашанин, син Милутина Гарашанина. Најмлађи погинули борац био је Станислав Сондермајер.
После рата подигнута је Спомен-костурница на Церу која је заштићена законом као знаменито место.
Текст преузет са Википедије: https://goo.gl/Y0js6y
No Comments