На данашњи дан пре 100 година, 11. новембра 1918, потписивањем примирја између зараћених страна у железничком вагону у Компијену, окончан је Први светски или како је тада био познат, Велики рат, највећи од свих до тада познатих оружаних сукоба, у историји људске цивилизације.
Почео је онако како почињу многи ратови – жељом великих да буду још већи, силних да буду још силнији… И само су тражили повод да покрену своју огромну машинерију крви и убијања. Немци су желели прерасподелу колонијалне моћи, да и они добију свој део колача. Аустро-Угарска је желела Балкан, као мост који повезује Европу са истоком. На путу јој је стајала малена Краљевина Србија, непокорна и неспремна да се повинује империјалној сили, жељна да сама кроји своју судбину, која је тих година кренула да ослобађа свој народ вековног ропства и да га уједињује под круном свог Краља, Петра Првог Карађорђевића.
У свеопштој напетости, била је довољна једна искра да изазове пожар неслућених размера. Уследио је пуцањ у Сарајеву…
Србија, са још незалеченим ранама из два балканска рата, урадила је све што је било у њеној моћи да избегне сукоб са својим надмоћним суседом. Скоро сви захтеви из понижавајућег ултиматума Аустроугарске су били прихваћени, осим оног који је директно задирао у независност наше државе. Међутим, и да су апсолутно сви били остварени, исход би био исти! Црно-жута монархија је по сваку цену желела да казни свог непокорног суседа. „Србија мора умрети!“ одјекивало је по Бечу.
Међутим, храбри српски војник је показао да та замисао неће тако лако бити остварена! Јуначки се супротставио најезди на своју Отаџбину и славно поразио надменог агресора! Ти витезови не само да су бранили слободу наше земље, него и њену част, показавши да чак и када те нападају звери, можеш и мораш пре свега остати човек! Суочени с најгорим злочинима над својим народом, онаквим какав цивилизовани свет до тад није могао ни да замисли, масакрираним женама, старцима, децом које су аустроугарски војници (махом они који су говорили истим језиком као и жртве) остављали иза себе, војници Краљевине Србије су неокаљаног образа на бојном пољу победили свог противника, али на зверства нису одговорили истом мером. Напротив, према заробљеним војницима су се односили човечно и с поштовањем, и ако су лако могли да им узврате истом мером. Могли су, али нису хтели, због себе, због своје деце, због своје части и образа, због свог српског имена и славних предака који су им такав аманет оставили, због крсне славе, због распетог Господа коме су се молили и у чије законе и милост су веровали…
Зато су те „српске геџе“ у исцепаним и дотрајалим војничким шињелима својим победама, али и својом људскошћу изазвали толико дивљење широм Европе. Толико да им је Рудолф Арчибалд Рајс завештао своје срце, а маршал Франше д’Епере рекао: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања у свету? То су сељаци, скоро сви; тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Али, дошао је рат. И, ево, како су се намах, окупљени око свога краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам ја горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…“
Оно што су милитантни кругови у Бечу и Берлину замислили као „брзу балканску кампању“ покренуло је ужасни механизам који је цео свет завио у црно. 37 дана након пуцња у Сарајеву скоро цела Европа је била у рату, који се убрзо пренео и на друге континенте. Ко је тад и помислио да ће толико дуго трајати и какве последице имати…
Овај сукоб, у коме су први пут у историји коришћени авијација, тенкови и хемијско оружје, мењао је свет и људе који су у њему постојали. Укопани у ровове, народи Европе и света су на својим фронтовима из дана у дан губили све више и више живота, а да се месецима па и годинама нису помакли ни за педаљ ближе непријатељу. Очај и безнађе су завладали свуда, као последица напроменљивих позиција на ратиштима. Деловало је да се не може десити ништа што ће донети спас и окончање вишегодишњих мука. А онда се ипак десило…
Српска војска, након првих савезничких тријумфа које је величанствено извојевала 1914. године на Церу и Колубари, притиснута непријатељем са свих страна и измучена болестима, морала је 1915. да напусти земљу и пође у голготу кроз Албанију. Живи лешеви који су дошли на обале грчког мора били су само авети, сене оних хероја чије тријумфе је свет пре само годину дана славио. А ти савезници који су до јуче славили наше победе нису пожурили да притекну у помоћ измученој војсци која је предвођена својим Краљем Петром и врховним командантом Регентом Александром гола, боса, гладна и жедна прешла завејане албанске планине. И ко зна да ли би и како помогли да није било ултиматума Императора Николаја Другог Романова да се Србима мора помоћи, или Русија потписује сепаратни мир с Немачком.
Послати су измрцварени остаци славне војске на опоравак на Крф, Видо и друга грчка острва, али за многе је било прекасно – они који нису издржали муке, спуштени су ти „прометеји наде, апостоли јада“ на вечни починак у дубине плаве гробнице. И данас одјекују речи великог песника:„Стојте галије царске, спутајте крме моћне, газите тихим ходом; опело гордо држим, у доба језе ноћне, над овом светом водом…“
Али, након голготе, следи васкрс! Опорављени војници Краљевине Србије опет су били спремни да ударе на непријатеља! Савезничке силе нису желеле да отварају нови фронт у Европи, сматрали су да су Западни, Источни и фронт на Алпима довољни и желели да наше војнике пошаљу тамо, као испомоћ својим трупама. Међутим, ЊКВ Регент Александар није желео да своје ратнике види како крваре на туђој земљи у узалудним рововским биткама које су трајале у недоглед. Уследиле су његове посете Италији, Француској и Британији, где су га хиљаде људи на улицама дочекале као хероја. Успео је да својим утицајем убеди савезнике да се отвори још један фронт – Солунски. А са тог фронта се назирала и Србија…
Са овог фронта су наши преци септембра 1918. јурнули у своју Отаџбину. Јурнули, и више их нико није могао зауставити, ношени речима војводе Живојина Мишића из наредбе од 13. септембра 1918: „У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у Отаџбину!“
„Ово је крај свих нас!“ рекао је бугарски Краљ Фердинанд тих дана, да би му то потврдио и немачки цар Вилхелм II у свом телеграму октобра 1918. године: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!“
И био је и крај и срамота, али само за оне који су својим империјализмом и донели зло рата целом свету! А остатку света српски војник је својом победом донео дуго очекивани мир! И даље неокаљаног образа, са тешким ранама, преполовљеним становништвом, уништеном земљом… Уништеном, али опет слободном!
Својим страдањем омогућили су и нама, њиховим потомцима да живимо у својој Отаџбини, нашој Србији! За њену слободу, за њено часно име, дали су своје животе! Нека им је вечна слава и хвала!
Аутор текста – Урош Парезановић, председник Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
