Na današnji dan pre 100 godina, 11. novembra 1918, potpisivanjem primirja između zaraćenih strana u železničkom vagonu u Kompijenu, okončan je Prvi svetski ili kako je tada bio poznat, Veliki rat, najveći od svih do tada poznatih oružanih sukoba, u istoriji ljudske civilizacije.

   

Počeo je onako kako počinju mnogi ratovi – željom velikih da budu još veći, silnih da budu još silniji… I samo su tražili povod da pokrenu svoju ogromnu mašineriju krvi i ubijanja. Nemci su želeli preraspodelu kolonijalne moći, da i oni dobiju svoj deo kolača. Austro-Ugarska je želela Balkan, kao most koji povezuje Evropu sa istokom. Na putu joj je stajala malena Kraljevina Srbija, nepokorna i nespremna da se povinuje imperijalnoj sili, željna da sama kroji svoju sudbinu, koja je tih godina krenula da oslobađa svoj narod vekovnog ropstva i da ga ujedinjuje pod krunom svog Kralja, Petra Prvog Karađorđevića.

U sveopštoj napetosti, bila je dovoljna jedna iskra da izazove požar neslućenih razmera. Usledio je pucanj u Sarajevu…

Srbija, sa još nezalečenim ranama iz dva balkanska rata, uradila je sve što je bilo u njenoj moći da izbegne sukob sa svojim nadmoćnim susedom. Skoro svi zahtevi iz ponižavajućeg ultimatuma Austrougarske su bili prihvaćeni, osim onog koji je direktno zadirao u nezavisnost naše države. Međutim, i da su apsolutno svi bili ostvareni, ishod bi bio isti! Crno-žuta monarhija je po svaku cenu želela da kazni svog nepokornog suseda. „Srbija mora umreti!“ odjekivalo je po Beču.

Međutim, hrabri srpski vojnik je pokazao da ta zamisao neće tako lako biti ostvarena! Junački se suprotstavio najezdi na svoju Otadžbinu i slavno porazio nadmenog agresora! Ti vitezovi ne samo da su branili slobodu naše zemlje, nego i njenu čast, pokazavši da čak i kada te napadaju zveri, možeš i moraš pre svega ostati čovek! Suočeni s najgorim zločinima nad svojim narodom, onakvim kakav civilizovani svet do tad nije mogao ni da zamisli, masakriranim ženama, starcima, decom koje su austrougarski vojnici (mahom oni koji su govorili istim jezikom kao i žrtve) ostavljali iza sebe, vojnici Kraljevine Srbije su neokaljanog obraza na bojnom polju pobedili svog protivnika, ali na zverstva nisu odgovorili istom merom. Naprotiv, prema zarobljenim vojnicima su se odnosili čovečno i s poštovanjem, i ako su lako mogli da im uzvrate istom merom. Mogli su, ali nisu hteli, zbog sebe, zbog svoje dece, zbog svoje časti i obraza, zbog svog srpskog imena i slavnih predaka koji su im takav amanet ostavili, zbog krsne slave, zbog raspetog Gospoda kome su se molili i u čije zakone i milost su verovali…

   

Veliki rat KS 2

   

Zato su te „srpske gedže“ u iscepanim i dotrajalim vojničkim šinjelima svojim pobedama, ali i svojom ljudskošću izazvali toliko divljenje širom Evrope. Toliko da im je Rudolf Arčibald Rajs zaveštao svoje srce, a maršal Franše d’Epere rekao: „Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja u svetu? To su seljaci, skoro svi; tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva… Ali, došao je rat. I, evo, kako su se namah, okupljeni oko svoga kralja i svoje zastave za slobodu zemlje, ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam ja gord što sam ih vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…“

Ono što su militantni krugovi u Beču i Berlinu zamislili kao „brzu balkansku kampanju“ pokrenulo je užasni mehanizam koji je ceo svet zavio u crno. 37 dana nakon pucnja u Sarajevu skoro cela Evropa je bila u ratu, koji se ubrzo preneo i na druge kontinente. Ko je tad i pomislio da će toliko dugo trajati i kakve posledice imati…

Ovaj sukob, u kome su prvi put u istoriji korišćeni avijacija, tenkovi i hemijsko oružje, menjao je svet i ljude koji su u njemu postojali. Ukopani u rovove, narodi Evrope i sveta su na svojim frontovima iz dana u dan gubili sve više i više života, a da se mesecima pa i godinama nisu pomakli ni za pedalj bliže neprijatelju. Očaj i beznađe su zavladali svuda, kao posledica napromenljivih pozicija na ratištima. Delovalo je da se ne može desiti ništa što će doneti spas i okončanje višegodišnjih muka. A onda se ipak desilo…

Srpska vojska, nakon prvih savezničkih trijumfa koje je veličanstveno izvojevala 1914. godine na Ceru i Kolubari, pritisnuta neprijateljem sa svih strana i izmučena bolestima, morala je 1915. da napusti zemlju i pođe u golgotu kroz Albaniju. Živi leševi koji su došli na obale grčkog mora bili su samo aveti, sene onih heroja čije trijumfe je svet pre samo godinu dana slavio. A ti saveznici koji su do juče slavili naše pobede nisu požurili da priteknu u pomoć izmučenoj vojsci koja je predvođena svojim Kraljem Petrom i vrhovnim komandantom Regentom Aleksandrom gola, bosa, gladna i žedna prešla zavejane albanske planine. I ko zna da li bi i kako pomogli da nije bilo ultimatuma Imperatora Nikolaja Drugog Romanova da se Srbima mora pomoći, ili Rusija potpisuje separatni mir s Nemačkom.

Poslati su izmrcvareni ostaci slavne vojske na oporavak na Krf, Vido i druga grčka ostrva, ali za mnoge je bilo prekasno – oni koji nisu izdržali muke, spušteni su ti „prometeji nade, apostoli jada“ na večni počinak u dubine plave grobnice. I danas odjekuju reči velikog pesnika:„Stojte galije carske, sputajte krme moćne, gazite tihim hodom; opelo gordo držim, u doba jeze noćne, nad ovom svetom vodom…

   

cover vojvode KS

   

Ali, nakon golgote, sledi vaskrs! Oporavljeni vojnici Kraljevine Srbije opet su bili spremni da udare na neprijatelja! Savezničke sile nisu želele da otvaraju novi front u Evropi, smatrali su da su Zapadni, Istočni i front na Alpima dovoljni i želeli da naše vojnike pošalju tamo, kao ispomoć svojim trupama. Međutim, NjKV Regent Aleksandar nije želeo da svoje ratnike vidi kako krvare na tuđoj zemlji u uzaludnim rovovskim bitkama koje su trajale u nedogled. Usledile su njegove posete Italiji, Francuskoj i Britaniji, gde su ga hiljade ljudi na ulicama dočekale kao heroja. Uspeo je da svojim uticajem ubedi saveznike da se otvori još jedan front – Solunski. A sa tog fronta se nazirala i Srbija…

Sa ovog fronta su naši preci septembra 1918. jurnuli u svoju Otadžbinu. Jurnuli, i više ih niko nije mogao zaustaviti, nošeni rečima vojvode Živojina Mišića iz naredbe od 13. septembra 1918: „U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u Otadžbinu!“

„Ovo je kraj svih nas!“ rekao je bugarski Kralj Ferdinand tih dana, da bi mu to potvrdio i nemački car Vilhelm II u svom telegramu oktobra 1918. godine: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. SRAMOTA!

I bio je i kraj i sramota, ali samo za one koji su svojim imperijalizmom i doneli zlo rata celom svetu! A ostatku sveta srpski vojnik je svojom pobedom doneo dugo očekivani mir! I dalje neokaljanog obraza, sa teškim ranama, prepolovljenim stanovništvom, uništenom zemljom… Uništenom, ali opet slobodnom!

 Svojim stradanjem omogućili su i nama, njihovim potomcima da živimo u svojoj Otadžbini, našoj Srbiji! Za njenu slobodu, za njeno časno ime, dali su svoje živote! Neka im je večna slava i hvala!

   

Autor teksta – Uroš Parezanović, predsednik Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija