ЛИЧНИ СТАВ – ЕВРОПА И РЕПУБЛИКАНСТВО

У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Милоша Маринковића, потпредседника Извршног одбора Удружења Краљевина Србија за Јужну Србију, о историјским приликама у којима је у земљама Европе долазило до успостављања републике, и какве је последице по те земље то имало – „Европа и републиканство“.

Не рачунајући античку републику оличену пре свега у атинској робовласничкој демократији и Римској републици, као и много каснију Млетачку републику дух модерног републиканства је почео да се шири кроз Стари континент првом Енглеском (Кромвеловом револуцијом), а касније и Француском револуцијом, а свој зенит достиже у 20-ом веку Фебруарском и Октобарском револуцијом у Русији, а касније и наметањем комунистичких режима на Балкану. Зашто је Монархија добра за Србију и колико је Србију уништила република писано је много,а циљ овог реферата је да покаже шта је републиканство донело другим европским земљама- од највећих сила до балканских држава. Неправедно би било рећи да су монархистички системи били безгрешни кроз историју-напротив! Али каква је и шта је Европи донела република?

Почнимо од Енглеске одакле је покренут овај историјски процес. У Енглеском грађанском рату између монархиста и републиканаца у 17-ом веку, који је трајао пуних девет година, победила је републиканска струја на челу са Оливером Кромвелом и то најпре због економске премоћи градова који су били центри републиканаца, а не због већинске народне воље. Онда је Британију задесила катастрофа! Кромвел је успоставио крваву диктатуру са титулом лорд-протектор Енглеске, Шкотске и Ирске. Краљ Чарлс Први Стјуарт је убијен, убијано је свештенство и убијан је свако (често са члановима породице) за кога би се посумњало да је монархиста. На пример у Ирској су републиканци побили око 30% становништва, а све земље у власништву католика су конфисковане и предате Кромвеловим ветеранима! Због крваве владавине република је постала омражена чак и према неким њеним бившим заступницима. Кромвел је умро 1658-е , а само две године након тога је укинута република и обновљена Монархија и тиме вероватно заувек стављена тачка на републиканство у Британији.

Што се тиче Француске револуције она се у многим еминентним круговима сматра заправо првом „бољшевичком“ револуцијом. Првим делом револуције је укинута апсолутистичка монархија и успостављена је уставна парламентарна монархија. Први део револуције је у многоме разумљив, јер је један део племства (не сви, чак и не већина) релативно угњетавао ниже друштвене класе, рат који је Француска водила у Америци је изазвао огромне државне трошкове, завладала је немаштина и појавила се глад, а на све то су ишли и велики трошкови које је правила Краљица Марија Антоанета. Али, као што је горе наведено, први део револуције су извели и монархисти мењајући монархију из апсолутистичког у уставно-парламентарни систем, а одмах након тога су положили заклетву на верност Краљу Лују XVI. Међутим, проблем настаје касније акцијом републиканаца. Не улазећи у друге историјске детаље навешћу само оно најважније шта је република донела француском народу. Завладао је страховити републикански терор који је однео више невиних живота у Француској него било која власт пре. Убијени су Краљ и Краљица на гиљотини, а десетогодишњи Престолонаследник је мучен и изгладњиван до смрти. Последње речи Краља Луја XVI су биле: „Мој народе умирем невин! Невин сам за све за шта су ме оптужили. Надам се да ће моја крв бити темељ добре среће Француза.“ Није било довољно само убити Краља и Краљицу, већ их и максимално оцрнити и представити као саможиве издајнике земље и непријатеље народа (јако позната пракса и у последњих 100-ину година кроз Источну и Југо-источну Европу), па је тако пуштена у етар лаж да је Краљица Марија Антоанета једном приликом поручила гладнима да „ако немају хлеба једу колаче“. Убрзо је букнуо народни монархистички устанак у Вандеји, који је дуго трајао (3 године) и у почетку имао много успеха, али је на крају ипак угушен. Републиканске снаге су (уз додатне наредбе) убијале све живо на шта су наилазиле,пљачкале и силовале. Док је народна,устаничка и монархистичка војска чувала и хранила републиканске заробљенике (додуше не у свим случајевима) републиканци нису штедели ни децу. Вандеја је после победе републиканских снага опустела,а преживели народ је морао да се крије по брдима. Какав је био карактер једних, а какав карактер других најбоље се може видети из две наредбе, двојице главних војсковођа- једног са монархистичке, а другог са републиканске стране. Жан Батист Карије је издавао наредбе о масакрирању народа у Вандеји, а посебно деце коју је Карије мрзео јер их је сматрао будућим устаницима. Тако је само у децембру 1793. погубљено 6.000 заробљених. Повезали би групе заробљених и потопили их на дно Лоаре. Међу њима је било и 400 деце. Процене су да је у Вандеји убијено између 40 хиљада и чак 250 хиљада људи! Са друге стране стоји наредба маркиза Шарла де Боншампа коју је дао на самрти. Након што су се његови борци, видећи да рањени маркиз умире, заклели да ће побити 5000 заробљених републиканских војника како би га осветили он је последњим речима наредио да им се поштеде животи и да не буду малтретирани. Француској су се наметнули Жан Пол Мара (манијакални убица, кога је убила једна девојка) и Максимилијан Робеспјер који је побио толико људи да је било немогуће пребројати,а међу њима су били и његови најближи сарадници и најбољи пријатељи.На крају је и сам завршио на гиљотини.Монархија је у Француској још неколико пута била обнављана и рушена, а коначно је укинута 4. септембра 1870. падом Наполеона Трећег Бонапарте, синовца Наполеона Првог. Међутим и данас у Француској постоји велики проценат монархиста.

Што се тиче Царске Русије њу је погодила највећа катастрофа доласком републике. Фебруарском револуцијом срушен је Цар Николај Други и Монархија, што је довело до хаоса у држави и на фронту, до расула у војсци и узалудне смрти огромног броја руских војника, као и до заточења царске породице. Касније је Немачка обезбедила Лењину блиндирани воз којим је спроведен у Русију да изведе бољшевичку револуцију, како би Русија изашла из Првог светског рата, а наравно био је плаћен немачким златним рајхс-маркама. Успех његове акције завио је Русију у црно. Миром у Брест- Литовску Лењин је дао огромне територије Русије Немачкој. Почео је грађански рат између монархиста као и мањег броја других анти-бољшевика и бољшевичких црвених снага. Убијен је ужи круг царске породице Романов- Цар, Царица, њихове ћерке и Престолонаследник Алексеј Николајевич који је имао 14 година и патио од хемофилије, а побијене су и њихове слуге који су били са њима. Убијани су и други припадници царске династије које су комунисти успели да ухвате, а остали су побегли у иностранство пред црвеним терором. Масакрирано је православно свештенство и монаштво, рушени храмови, уништавана села и градови и вршени су масовни злочини. Победом црвених у Руском грађанском рату дошле су још веће патње за Русију. Под Лењином су умрли милиони, а под Стаљином је до Другог светског рата убијено око 20 милиона људи!!! Толико је укупно цивилних и војних жртава имао СССР у Другом светском рату!!! Ипак после свега данас у Русији постоји велики проценат монархиста.

Што се тиче Балкана свима нам је јасно шта се догодило у Југославији, али треба знати и шта се рушењем Монархије и успостављањем републике догодило и суседним земљама- Румунији, Бугарској и Грчкој. У Румунији је дошло, између осталог , до једног парадокса. Краљ Михај је 1944-е увео Румунију у рат на страни Савезника и то у време док је нацистичка Немачка била врло јака. Због овога је Краљ Михај одликован од СССР-а. 30. децембра 1947. комунисти су присилили румунског Краља да потпише абдикацију, након чега је напустио земљу, а потом му је одузето држављанство. Румунија је под комунистима који су јој донели републику изузетно пропатила. Процењује се да је за време Чаушескуа убијено око 60 хиљада Румуна. Чаушеску је убијен у народном устанку 1989-е, а комунизам је привидно срушен јер су власт узели „бивши“ комунисти.  Дана 30. децембра 1990. године (на годишњицу присилне абдикације), Краљ Михај и неколико чланова краљевске породице посетили су Румунију с једнодневном визом. Међутим на путу до гробова својих предака у катедрали Куртеа де Аргеш, пресрела их је полиција и отпратила натраг на аеродром да чим пре напусте земљу.Године 1992, Михају је допуштено да посети Румунију на дан Васкрса. Пошто га је дочекало више од милион људи, влада Јона Илијескуа забранила му је долазак у Румунију наредних пет година. Учествовао је у паради победе у Москви 2010. године, као последњи живи врховни заповедник неке европске државе током Другог светског рата.У анкети спроведеној у јануару 2012. године, Краљ Михај је завршио на првом месту као јавна особа којој румунски грађани највише верују, на далеко вишој лествици од било којег тадашњег политичара. Октобра 2012. године, током прославе 91. Рођендана Краља Михаја, трг у Букурешту је прозван по њему. У (такође) Румунији постоји велики проценат монархиста.

У Бугарској је након успостављања републике успостављен комунистички режим који је највишен остао упамћен по диктатури Тодора Живкова, током кога је Бугарска живела у крајњој беди.

Грчка је је до 1973. била Краљевина и била је последња балканска Монархија. Иако је и у модерној прошлости имала краће републиканске фазе, Монархија је обнављана. Међутим 1967. је изведен војни пуч и успостављена је војна хунта позната као Режим пуковника. Краљ Константин Други (кум Престолонаследника Александра Другог Карађорђевића) је покушао да сруши хунту и ослободи Грчку њене власти, али му то није успело па је морао да емигрира из земље. Монархија је срушена и није обновљена ни после пада Режима пуковника. Док је Грчка била Монархија била је изузетно поштована у свету и бележила је успехе на многим пољима, док се као република налази у незавидној ситуацији. Данас у Грчкој постоји велики проценат монархиста (према неким истраживањима око 30 %) који је у порасту.

Важно је поменути и пример још једне европске земље која је у ближој прошлости вратила свог Краља- то је Краљевина Шпанија. Земља која је прошла тежак период од успостављања републике, грађанског рата, победе Франка до доласка Краља Хуана Карлоса на Престо. У периоду од повратка Краља Шпанија је постала слободнија и богатија, а Краљ је постао  јак кохезиони фактор (што и јесте једна од примарних функција монарха), што се пренело и на данашњу ситуацију када постоје јаки сецесионистички покрети у Краљевини Шпанији и када се на то дода и светска економска криза.

Што се тиче Србије, као што сам споменуо, већ је раније много писано о њеној ситуацији. Између њених разлога „зашто“ би требала да поново буде Монархија, ово су још неки разлози да Србија поново уђе у елитни клуб најпоштованијих и најуспешнијих земаља Европе и света.

Аутор – Милош Маринковић, потпредседник Извршног одбора Удружења Краљевина Србија за Јужну Србију

Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.