LIČNI STAV – EVROPA I REPUBLIKANSTVO

U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Miloša Marinkovića, potpredsednika Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija za Južnu Srbiju, o istorijskim prilikama u kojima je u zemljama Evrope dolazilo do uspostavljanja republike, i kakve je posledice po te zemlje to imalo – „Evropa i republikanstvo“.

Ne računajući antičku republiku oličenu pre svega u atinskoj robovlasničkoj demokratiji i Rimskoj republici, kao i mnogo kasniju Mletačku republiku duh modernog republikanstva je počeo da se širi kroz Stari kontinent prvom Engleskom (Kromvelovom revolucijom), a kasnije i Francuskom revolucijom, a svoj zenit dostiže u 20-om veku Februarskom i Oktobarskom revolucijom u Rusiji, a kasnije i nametanjem komunističkih režima na Balkanu. Zašto je Monarhija dobra za Srbiju i koliko je Srbiju uništila republika pisano je mnogo,a cilj ovog referata je da pokaže šta je republikanstvo donelo drugim evropskim zemljama- od najvećih sila do balkanskih država. Nepravedno bi bilo reći da su monarhistički sistemi bili bezgrešni kroz istoriju-naprotiv! Ali kakva je i šta je Evropi donela republika?

Počnimo od Engleske odakle je pokrenut ovaj istorijski proces. U Engleskom građanskom ratu između monarhista i republikanaca u 17-om veku, koji je trajao punih devet godina, pobedila je republikanska struja na čelu sa Oliverom Kromvelom i to najpre zbog ekonomske premoći gradova koji su bili centri republikanaca, a ne zbog većinske narodne volje. Onda je Britaniju zadesila katastrofa! Kromvel je uspostavio krvavu diktaturu sa titulom lord-protektor Engleske, Škotske i Irske. Kralj Čarls Prvi Stjuart je ubijen, ubijano je sveštenstvo i ubijan je svako (često sa članovima porodice) za koga bi se posumnjalo da je monarhista. Na primer u Irskoj su republikanci pobili oko 30% stanovništva, a sve zemlje u vlasništvu katolika su konfiskovane i predate Kromvelovim veteranima! Zbog krvave vladavine republika je postala omražena čak i prema nekim njenim bivšim zastupnicima. Kromvel je umro 1658-e , a samo dve godine nakon toga je ukinuta republika i obnovljena Monarhija i time verovatno zauvek stavljena tačka na republikanstvo u Britaniji.

Što se tiče Francuske revolucije ona se u mnogim eminentnim krugovima smatra zapravo prvom „boljševičkom“ revolucijom. Prvim delom revolucije je ukinuta apsolutistička monarhija i uspostavljena je ustavna parlamentarna monarhija. Prvi deo revolucije je u mnogome razumljiv, jer je jedan deo plemstva (ne svi, čak i ne većina) relativno ugnjetavao niže društvene klase, rat koji je Francuska vodila u Americi je izazvao ogromne državne troškove, zavladala je nemaština i pojavila se glad, a na sve to su išli i veliki troškovi koje je pravila Kraljica Marija Antoaneta. Ali, kao što je gore navedeno, prvi deo revolucije su izveli i monarhisti menjajući monarhiju iz apsolutističkog u ustavno-parlamentarni sistem, a odmah nakon toga su položili zakletvu na vernost Kralju Luju XVI. Međutim, problem nastaje kasnije akcijom republikanaca. Ne ulazeći u druge istorijske detalje navešću samo ono najvažnije šta je republika donela francuskom narodu. Zavladao je strahoviti republikanski teror koji je odneo više nevinih života u Francuskoj nego bilo koja vlast pre. Ubijeni su Kralj i Kraljica na giljotini, a desetogodišnji Prestolonaslednik je mučen i izgladnjivan do smrti. Poslednje reči Kralja Luja XVI su bile: „Moj narode umirem nevin! Nevin sam za sve za šta su me optužili. Nadam se da će moja krv biti temelj dobre sreće Francuza.“ Nije bilo dovoljno samo ubiti Kralja i Kraljicu, već ih i maksimalno ocrniti i predstaviti kao samožive izdajnike zemlje i neprijatelje naroda (jako poznata praksa i u poslednjih 100-inu godina kroz Istočnu i Jugo-istočnu Evropu), pa je tako puštena u etar laž da je Kraljica Marija Antoaneta jednom prilikom poručila gladnima da „ako nemaju hleba jedu kolače“. Ubrzo je buknuo narodni monarhistički ustanak u Vandeji, koji je dugo trajao (3 godine) i u početku imao mnogo uspeha, ali je na kraju ipak ugušen. Republikanske snage su (uz dodatne naredbe) ubijale sve živo na šta su nailazile,pljačkale i silovale. Dok je narodna,ustanička i monarhistička vojska čuvala i hranila republikanske zarobljenike (doduše ne u svim slučajevima) republikanci nisu štedeli ni decu. Vandeja je posle pobede republikanskih snaga opustela,a preživeli narod je morao da se krije po brdima. Kakav je bio karakter jednih, a kakav karakter drugih najbolje se može videti iz dve naredbe, dvojice glavnih vojskovođa- jednog sa monarhističke, a drugog sa republikanske strane. Žan Batist Karije je izdavao naredbe o masakriranju naroda u Vandeji, a posebno dece koju je Karije mrzeo jer ih je smatrao budućim ustanicima. Tako je samo u decembru 1793. pogubljeno 6.000 zarobljenih. Povezali bi grupe zarobljenih i potopili ih na dno Loare. Među njima je bilo i 400 dece. Procene su da je u Vandeji ubijeno između 40 hiljada i čak 250 hiljada ljudi! Sa druge strane stoji naredba markiza Šarla de Bonšampa koju je dao na samrti. Nakon što su se njegovi borci, videći da ranjeni markiz umire, zakleli da će pobiti 5000 zarobljenih republikanskih vojnika kako bi ga osvetili on je poslednjim rečima naredio da im se poštede životi i da ne budu maltretirani. Francuskoj su se nametnuli Žan Pol Mara (manijakalni ubica, koga je ubila jedna devojka) i Maksimilijan Robespjer koji je pobio toliko ljudi da je bilo nemoguće prebrojati,a među njima su bili i njegovi najbliži saradnici i najbolji prijatelji.Na kraju je i sam završio na giljotini.Monarhija je u Francuskoj još nekoliko puta bila obnavljana i rušena, a konačno je ukinuta 4. septembra 1870. padom Napoleona Trećeg Bonaparte, sinovca Napoleona Prvog. Međutim i danas u Francuskoj postoji veliki procenat monarhista.

Što se tiče Carske Rusije nju je pogodila najveća katastrofa dolaskom republike. Februarskom revolucijom srušen je Car Nikolaj Drugi i Monarhija, što je dovelo do haosa u državi i na frontu, do rasula u vojsci i uzaludne smrti ogromnog broja ruskih vojnika, kao i do zatočenja carske porodice. Kasnije je Nemačka obezbedila Lenjinu blindirani voz kojim je sproveden u Rusiju da izvede boljševičku revoluciju, kako bi Rusija izašla iz Prvog svetskog rata, a naravno bio je plaćen nemačkim zlatnim rajhs-markama. Uspeh njegove akcije zavio je Rusiju u crno. Mirom u Brest- Litovsku Lenjin je dao ogromne teritorije Rusije Nemačkoj. Počeo je građanski rat između monarhista kao i manjeg broja drugih anti-boljševika i boljševičkih crvenih snaga. Ubijen je uži krug carske porodice Romanov- Car, Carica, njihove ćerke i Prestolonaslednik Aleksej Nikolajevič koji je imao 14 godina i patio od hemofilije, a pobijene su i njihove sluge koji su bili sa njima. Ubijani su i drugi pripadnici carske dinastije koje su komunisti uspeli da uhvate, a ostali su pobegli u inostranstvo pred crvenim terorom. Masakrirano je pravoslavno sveštenstvo i monaštvo, rušeni hramovi, uništavana sela i gradovi i vršeni su masovni zločini. Pobedom crvenih u Ruskom građanskom ratu došle su još veće patnje za Rusiju. Pod Lenjinom su umrli milioni, a pod Staljinom je do Drugog svetskog rata ubijeno oko 20 miliona ljudi!!! Toliko je ukupno civilnih i vojnih žrtava imao SSSR u Drugom svetskom ratu!!! Ipak posle svega danas u Rusiji postoji veliki procenat monarhista.

Što se tiče Balkana svima nam je jasno šta se dogodilo u Jugoslaviji, ali treba znati i šta se rušenjem Monarhije i uspostavljanjem republike dogodilo i susednim zemljama- Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj. U Rumuniji je došlo, između ostalog , do jednog paradoksa. Kralj Mihaj je 1944-e uveo Rumuniju u rat na strani Saveznika i to u vreme dok je nacistička Nemačka bila vrlo jaka. Zbog ovoga je Kralj Mihaj odlikovan od SSSR-a. 30. decembra 1947. komunisti su prisilili rumunskog Kralja da potpiše abdikaciju, nakon čega je napustio zemlju, a potom mu je oduzeto državljanstvo. Rumunija je pod komunistima koji su joj doneli republiku izuzetno propatila. Procenjuje se da je za vreme Čaušeskua ubijeno oko 60 hiljada Rumuna. Čaušesku je ubijen u narodnom ustanku 1989-e, a komunizam je prividno srušen jer su vlast uzeli „bivši“ komunisti.  Dana 30. decembra 1990. godine (na godišnjicu prisilne abdikacije), Kralj Mihaj i nekoliko članova kraljevske porodice posetili su Rumuniju s jednodnevnom vizom. Međutim na putu do grobova svojih predaka u katedrali Kurtea de Argeš, presrela ih je policija i otpratila natrag na aerodrom da čim pre napuste zemlju.Godine 1992, Mihaju je dopušteno da poseti Rumuniju na dan Vaskrsa. Pošto ga je dočekalo više od milion ljudi, vlada Jona Ilijeskua zabranila mu je dolazak u Rumuniju narednih pet godina. Učestvovao je u paradi pobede u Moskvi 2010. godine, kao poslednji živi vrhovni zapovednik neke evropske države tokom Drugog svetskog rata.U anketi sprovedenoj u januaru 2012. godine, Kralj Mihaj je završio na prvom mestu kao javna osoba kojoj rumunski građani najviše veruju, na daleko višoj lestvici od bilo kojeg tadašnjeg političara. Oktobra 2012. godine, tokom proslave 91. Rođendana Kralja Mihaja, trg u Bukureštu je prozvan po njemu. U (takođe) Rumuniji postoji veliki procenat monarhista.

U Bugarskoj je nakon uspostavljanja republike uspostavljen komunistički režim koji je najvišen ostao upamćen po diktaturi Todora Živkova, tokom koga je Bugarska živela u krajnjoj bedi.

Grčka je je do 1973. bila Kraljevina i bila je poslednja balkanska Monarhija. Iako je i u modernoj prošlosti imala kraće republikanske faze, Monarhija je obnavljana. Međutim 1967. je izveden vojni puč i uspostavljena je vojna hunta poznata kao Režim pukovnika. Kralj Konstantin Drugi (kum Prestolonaslednika Aleksandra Drugog Karađorđevića) je pokušao da sruši huntu i oslobodi Grčku njene vlasti, ali mu to nije uspelo pa je morao da emigrira iz zemlje. Monarhija je srušena i nije obnovljena ni posle pada Režima pukovnika. Dok je Grčka bila Monarhija bila je izuzetno poštovana u svetu i beležila je uspehe na mnogim poljima, dok se kao republika nalazi u nezavidnoj situaciji. Danas u Grčkoj postoji veliki procenat monarhista (prema nekim istraživanjima oko 30 %) koji je u porastu.

Važno je pomenuti i primer još jedne evropske zemlje koja je u bližoj prošlosti vratila svog Kralja- to je Kraljevina Španija. Zemlja koja je prošla težak period od uspostavljanja republike, građanskog rata, pobede Franka do dolaska Kralja Huana Karlosa na Presto. U periodu od povratka Kralja Španija je postala slobodnija i bogatija, a Kralj je postao  jak kohezioni faktor (što i jeste jedna od primarnih funkcija monarha), što se prenelo i na današnju situaciju kada postoje jaki secesionistički pokreti u Kraljevini Španiji i kada se na to doda i svetska ekonomska kriza.

Što se tiče Srbije, kao što sam spomenuo, već je ranije mnogo pisano o njenoj situaciji. Između njenih razloga „zašto“ bi trebala da ponovo bude Monarhija, ovo su još neki razlozi da Srbija ponovo uđe u elitni klub najpoštovanijih i najuspešnijih zemalja Evrope i sveta.

Autor – Miloš Marinković, potpredsednik Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija za Južnu Srbiju

Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.