LIČNI STAV – HEROJSKOJ JUGOSLOVENSKOJ VOJSCI U OTADžBINI I BESMRTNOM ĐENERALU MIHAILOVIĆU

U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Uroša Parezanovića, generalnog sekretara Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija – „Herojskoj Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini i besmrtnom đeneralu Mihailoviću“, napisan povodom 74 godine od dolaska đenerala Dragoljuba Mihailovića na Ravnu goru.

Uvodne napomene – nedoumice oko datuma: postoji dosta neslaganja oko toga da li je prva grupa oficira na Ravnu goru stigla 8, 11. ili 13. maja. Većina istoričara, među njima i g-din Miloslav Samardžić koji se od svih najviše bavio ovom temom, se danas slažu da je ispravni datum 11. maj. Pretpostavljam da je ovaj događaj zbog lakšeg pamćenja najviše povezivan sa Markovdanom kao najbližim praznikom, i zato je došlo do permutacije, pa je 8. maj ostao upamćen. Međutim, smatram da, na kraju, sam datum i nije toliko bitan, koliko su bitne tekovine ovog događaja i čuvanje uspomene na naše junake!

Na današnji dan navršava se 74 godine od kako je grupa od 26 oficira, podoficira i vojnika, predvođenih pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem, došla na Ravnu goru. Tog 11. maja 1941. ta grupa odvažnih ljudi, predvođenih rečima svog komandanta:“Ja kapitulaciju ne priznajem. Ta reč ne postoji u našem vojničkom rečniku.“ zapalila je iskru slobode, iskru koja će izazvati požar koji tokom četiri godine rata neće dati mira ni jednom od svih zavojevača koji su u Drugom svetskom ratu između sebe podelili i okupirali Kraljevinu Jugoslaviju.

Svoj ratni put Draža započinje u Bosni, odakle se sa svojom grupom, u konstantnim borbama sa neprijateljem, probija do Srbije i u noći između 9. i 10. maja dolazi do Struganika gde se sastaje sa majorom Aleksandrom Mišićem, sinom slavnog vojvode Živojina Mišića, i u razgovoru s njim odlučuje da ostane tu, na Suvoboru. Tako će jedan mali predeo ove planine, ovenčane slavom još u Prvom svetskom ratu herojskom pobedom vojske Kraljevine Srbije u Kolubarskoj bici, u našem narodu čestog i običnog naziva – Ravna gora, ući u istoriju kao prvo mesto u celoj porobljenoj Evropi gde je stvorena organizacija koja će se odupreti nacističkim zavojevačima.

Tog 11. maja 1941. na Ravnoj gori je razvijena zastava 41. pešadijskog puka, jedine aktivne organizovane jedinice u Kraljevini, koja postaje stožer okupljanja vojnika željnih da se bore protiv okupatora. Na toj zastavi, oko Nemanjićkog dvoglavog orla krunisanog Krunom Karađorđevića stajao je natpis – S verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu! Ove reči, deo vojničke zakletve iz zaveštanja naših predaka koji su svoje živote položili u temelje naše države, bile su vodilja pukovnika, a kasnije đenerala Mihailovića i njegovih oficira i oni su kao časni i odani ljudi toj zakletvi ostali verni tokom svih ratnih godina golgote i muka i sve do kraja svojih mučeničkih života.

Jugoslovenska vojska u otadžbini, predstavljala je vojničku organizaciju srpskih oficira koji se nisu mogli pomiriti sa porazom i shodno tome su stvorili formaciju koja se gerilskim načinom ratovanja suprotstavljala neprijatelju tokom celog njenog postojanja. Svoje delovanje temeljili su na osećanju koje u našem narodu živi i postoji još od davnina – na vekovnom osećaju neprijateljstva i otporu koji je pružan svakom osvajaču koji je ikad kročio nogom na ovu teritoriju. Vođeni tradicijom koju su započeli još hajduci i uskoci i koja se preko Prvog i Drugog srpskog ustanka i balkanskih ratova pronela sve do njihovih dana, oni počinju rat protiv onih koji su po ko zna koji put pokušali da osvoje i porobe našu zemlju, i po ko zna koji put desilo se isto – osvojili su je, ali ne i porobili.

Tokom te i takve borbe, ravnogorci su pokazali ogromnu hrabrost i ostvarili velike vojne uspehe, značajno doprinevši konačnoj savezničkoj pobedi, pokazavši se kao pravi srpski vitezovi, dostojni uloge koju im je istorija dodelila. Ta hrabrost i te zasluge su im decenijama bile osporavane, ali je sećanje na njih, i pored svih negativnih težnji, svih laži i kleveta, ostalo da i dalje živi unutar srpskog naroda, a to sećanje se nikada ne može ni ugušiti, niti izbrisati.

Predvodio ih je đeneral Dragoljub Draža Mihailović, jedan od najodlikovanijih oficira u istoriji moderne srpske države. Heroj iz Prvog svetskog rata, nosilac zlatne Obilićeve medalje za hrabrost i Belog orla sa mačevima 4. reda, i tokom Drugog svetskog rata će svojim zaslugama u borbama protiv Sila osovine steći mnoga odlikovanja, od kojih su najznačajnija Francuski ratni krst koji mu je 2. februara 1943. dodelio general Šarl De Gol kao i Legija zasluga prvog stepena, odlikovanje koje mu je dodelio posthumno američki predsednik Hari Truman 29. marta 1948. godine, zbog organizovanja i vođenja veoma važnih snaga otpora protiv neprijatelja u okupiranoj Jugoslaviji spasavanju američkih avijatičara oborenih nad Jugoslavijom, doprinosu savezničkoj stvari i pomoći u konačnoj pobedi Saveznika u Drugom svetskom ratu. Ali od svih ovih ordena, od svih vojnih činova i priznanja, najveće i najsjajnije je ono zvanje koje je i samom Draži bilo najdraže, a kojim ga je odlikovao sam srpski narod – njegovim nadimkom Čiča. O tome je i on sam rekao:„Ja sam unapređen u čin armijskog đenerala i postavljen za ministra vojske. Posle rata, ja ću tražiti da budem vraćen u čin armijskog redova. Ali, jednog jedinog čina i jednog jedinog zvanja – neću se odreći – neću se odreći onoga što mi je narod dao. Kao što znate, narod me je prozvao svojim Čičom. To je moj najmiliji čin i moje najdraže zvanje.“ Taj prisni, porodični odnos prema svom ratnom komandantu najbolje govori kolika je bila ljubav običnog naroda prema svom đeneralu.

U periodu nakon rata, komunisti su pokušali da od ovog velikana stvore negativca, prikazivali su ga kao najgoreg čoveka koji je ikad hodao ovim prostorima, kao zločinca čija su zlodela veća i od Hitlerovih. Ali i pored svih montiranih laži, istina je opstala. Istina koju je sačuvala upravo ta malopre spominjana ljubav običnog naroda prema svome Čiči! Skrivene u čaršave, u pregrade u zidovima, zakopane u zemlju, među listovima istrošenih knjiga i na drugim sigurnim i skrovitim mestima, čuvane su „požutele slike stare“, vađene samo u retkim, posebnim prilikama u kojima bi se sa setom i tugom, ali i srdžbom i pravednim besom zbog nepravde čekao dan kada će istina opet smeti da se prozbori i kada će se opet ponosno klicati ime prvog gerilca porobljene Evrope!

Pored naroda koji je u skrivenim odajama čuvao sećanje na Dražu, o vrlinama ovog div-junaka su svedočili i velikani svetske istorije.

Komandant francuskog pokreta otpora, general De Gol, odlikujući đenerala Mihailovića, izdao je i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama: „Armijski general Dragoljub Draža Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“

Hari Truman, predsednik SAD, povodom dodeljivanja odlikovanja LegionofMerit 29. marta 1948. je izjavio:“General Dragoljub Mihailović istakao se kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i posle kao Ministar vojni, organizujući i vodeći snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih trupa, mnogi američki avijatičari bili su spaseni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu. General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju, i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj vojsci i bili učesnici u izvojevanju konačne savezničke pobede.“

O Draži su govorili i njegovi neprijatelji. Hajnrih Himler 17. jula 1942. u jednom naređenju napisao je i sledeće: „Osnovica svakog uspeha u Srbiji i celoj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrebite sve snage da Mihailovića i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen. Svako sredstvo koje tome doprinese je zgodno. Očekujem najtešnju saradnju svih ustanova, od policije i službe sigurnosti do SS-a i policije. Šef SS-a i policije u Srbiji Majsner već je od mene dobio naređenje. Molim javite mi kakvo obaveštenje imamo o Mihailovićem mestu boravka“

Ostala su zabeležena i brojna svedočenja onih koji su svoje živote dugovali đeneralu Mihailoviću i borcima Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Pismo pilota Donalda Parkersona, objavljeno u „Čikago heraldu“ 12. marta 1946. godine:„Svi smo bili svedoci Mihailovićeve borbe i žrtava. Borio se istovremeno na dva fronta, protiv Nemaca i protiv komunista, štiteći uvek nas, Amerikance, kao deo svoje vojske. Borili su se viteški i to često golim rukama. Ako smo živi, to je Mihailovićeva zasluga. Moja supruga i ja stalno se molimo Bogu za spas tog velikog čoveka. On je član naše porodice.“

Pismo poručnika Vilijama Rodžera, objavljeno u „Tajmu“ 27. maja 1946. godine:“Pao sam pored Beograda u neki kukuruz, ranjen u nogu. Posle nekoliko sati pronađoše me Mihailovićevi seljaci. Uskoro dovedoše lekara. Pošto sam lečen i izlečen u sakrivenom skloništu, sproveli su me do generala Mihailovića, a on me, sa planinskog aerodroma u selu Pranjani, poslao za Ameriku. Ako su ovi junaci nemački saradnici, onda smo to bili i svi mi Amerikanci u njihovim odredima, jer smo se zajedno kretali i probijali kroz iste obruče smrti. Geringu je dozvoljeno suđenje po demokratskim zakonima, a general Mihailović je u kandžama strašnog komunističkog suda. Nije više u pitanju samo njegov život, nego zločin nad istinom. Ako to dopustimo, biće to sramota za sve demokratske države sveta.“

Međutim 1946. sve je bilo uzalud, Đeneral je pao u ruke komunističkim zlikovcima. U „najsvetlijoj“ tradiciji staljinističkih montiranih procesa, dželati su sudili svojoj žrtvi. A na suđenju su se mogle čuti i ove reči, šefa Gestapoa za Srbiju, pukovnika Fuksa:“Nikad Gestapo, čiji sam šef stalno bio, nije imao nikakve veze s Mihailovićem, štaviše, mi smo ga uvek smatrali za neprijatelja broj jedan.“

Krivci, oni koji su izazvali građanski rat u trenucima najvećeg stradanja zarad svojih političkih ciljeva, su najvećeg pravednika, onog koji je kada su mu Amerikanci ponudili da pobegne rekao:„Ni pod kojim uslovima neću napustiti svoju Otadžbinu i svoj Narod. Svoju zemlju ne možete poneti na đonovima cipela, kako je rekao Danton, kada su mu predlagali da napusti Francusku. Jedino što danas mogu da učinim je – da ponovim ove reči. Jer ja nisam Josip Broz Tito, koji nema ničeg zajedničkog ni sa ovom zemljom, niti sa ovim Narodom, pa da mogu da pobegnem.“ proglasili krivim i 17. jula 1946. ubili srpskog Čiču. Ni dan danas se ne zna grob našeg mučenika. Tim finalnim činom svog krvavog pira, skrivanjem njegovog grobnog mesta, želeli su da zatru sećanje na njega, ali u tome nisu uspeli! Jer kao što ni Turci spaljivanjem tela Svetog Save nisu ugušili svetosavski duh srpskog naroda, tako je i duh besmrtnog đenerala Mihailovića postao jači i nastavio da živi u kolektivnom sećanju! A tu ga ništa ne može uništiti!

Povodom suđenja i streljanja, Jerusalimski „Palestin post“ je jula 1946. napisao:“Milost je znak slabosti u svetu političkih Pigmeja. Generala Mihailovića više nema… Britanska vlada oprala je svoje ruke, kao što je rađeno pre dve hiljade godina. Čudovišne stvari desiše se Mihailoviću. Tokom rata, Nemci su uložili sve sile da bi ga smakli sa sveta. I to što ni Adolf Hitler nije mogao, to je sada za njega uradio ovaj suludi svet. Što je Mihailović dočekao juče, to će sutra mnogi doživeti.“

Đeneral Dragoljub Mihailović je jedan od najvećih velikana naše istorije. Vodio je oslobodilački pokret našeg naroda koji je delovao onako kako je u datim okolnostima najbolje mogao, ali nikad na sramotu niti sebe niti tog naroda iz kog je ponikao. A istina, takva kakva je, iako za nekoga bolna, se ne može ni menjati ni prekrajati kako kome odgovara. I ona uvek na kraju izađe na videlo!

Tako je i danas, kada se sa ponosom sećamo našeg Čiče i njegovih div-junaka! Ostvarile su se reči Svetog Vladike Nikolaja iz njegove besede u crkvi Hristova Vaskrsenja u Čikagu, 18. jula 1954: „Draža Mihailović bio je legendarna ličnost i za vreme svoga života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije. A koji se zovu Dražini, neka podražavaju Dražu.“

Autor teksta – Uroš Parezanović, generalni sekretar i šef resora za odnose s javnošću Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija

Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.