ЛИЧНИ СТАВ - Иранско пролеће у јануару – шах у Техерану?

У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Милоша П. Павковића, председника Краљеве омладине – „Иранско пролеће у јануару – шах у Техерану?“

Текcтови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.

Пролећне температуре у јануару у Београду су реткост али не и у Техерану, главном граду Ирана. Међутим, изгледа да ове године пролеће стиже раније и у Техерану! Двадесет и осмог децембра 2017. године улични протести избили су у Машдаду – другом најмногољуднијем граду Исламске Републике Ирана. У наредним данима протести су се проширили широм државе у свим већим градовима укључујући и престоницу – Техеран. Иако је Иранска револуциорна гарда издала саопштење да су протести угушени 5. јануара те да је 23 људи погинуло, укључујући 3 полицајца, и преко 450 ухапшено, још увек се не може са сигурношћу рећи да су протести у потпуности угушени[1].

Три су главна узрока протеста: 1. корупција у влади; 2. економска криза; 3. религиозни ауторитаризам. Укратко ћу објаснити сва три узрока почевши од трећег који је чини ми се кључни за разумевање целокупне проблематике у Ирану. 1979. године изведена је тзв. „Исламска револуција“ којом је укинута монархија под династијом Пахлави и створена једна дубоко теократска држава под владавином ајатолаха (верског лидера) Рухолаха Хомеинија. До тада модерна и секуларна држава постала је исламска република у којој шеријат има првенство над грађанским законима, држава у којој каменују жене због прељубе, држава у којој су људска права мисаона именица и где се примењују методе средњовековног кажњавања. Постаје евидентно да је за просечног Иранца ово јединство државе и религије и јаке стеге ајатолоха постало превише ригидно и односу на слободне западне земље. Многи су своје учешће у протесту видели и као начин борбе за људска права која су великим делом угушена у Ирану. Када говоримо о економској кризи, она је врло вероватно и највећи покретач протеста. Након вишегодишњих санкција због развијања нуклераног програма 2015. је постигнут споразум између Исламске Републике Ирана и светских сила: чланица Савета безбедности Уједињених нација и Европске уније о смањењу нуклеарних постројења ове земље санкције су у великој мери умањене. Становништво је очекивало економски бољитак након укидања санкција али то се није десило, штавише иранска национална валута вишеструко је девалвирала а животни стандар је додатно опао. Разочарење у најављен и очекиван економски просперитет натерао је грађане на улице да искажу своје незадовољство а свеприсутна корупција само је додатно подстакла становништво на овај вид грађанске непослушности. Још један од разлога протеста јесте неуспех на плану спољне политике – мешање Ирана у унутрашње ствари држава у комшилуку изазвало је незадовољство међу ширим масама.

Неуспех како на унутрашњем тако и на спољашњем плану пробудио је духове у Техерану али и широм Ирана, да ли нам предстоји још једна „Иранска револуција“? Ови протести шаљу јасну поруку, својом бројношћу и распострањеношћу показују да велики број људи није задовољан политичком ситуацијом у земљи, они показују да режим подрхтава и да је напукао.

Након револуције 1979. године функција шаха као шефа државе престаје да постоји чиме се укида монархија и проглашава Исламска Република Иран. Иран има изабраног председника, парламент и локалне савете, али сви они морају бити проверени и одобрени од стране „Врховног вође“ муслиманског верског поглавара по уставу из 1979.

Врховни вођа такође бира и све чланове ткз. „Савета експерата“ чија је функција да бира „Врховног вођу“. Неки од транспарената који су могли бити виђени током протеста били су „смрт диктатору“, „време је за промену“ као и „ирански шах назад у Иран“[2]. Не само да грађани желе промену политичког система и укидање теократије, већ подржавају реституцију монархије и повратак протераног престолонаследника Резе Другог Пахлавија, сина последњег иранског шаха Резе Пахлавија, на престо. Ово свакако представља једну занимљивост јер није чест случај у свету повратка монархије у некој држави након што је претходно укинута. Овакав случај свакако не би био јединствен и већ постоји опробан рецепт реституције монархије након рушења диктатуре у Шпанији и успотављања демократског режима. Поводом протеста ирански престолонаследник је написао на друштвеној мрежи твитер следеће: „Пропаст теократске тираније у Ирану – друге земље у свету по стопи погубљења. Милиони потрошени на мешање у Сирији, Либану, Ираку и Јемену. Нестанак нашег вољеног језера Урмија и десертификација многих области. Рекордно висока незапосленост“[3] – чиме је јасно ставио дознања да је на страни незадовољних протестаната. Ови протести за иранског престолонаследника представљају потврду његове популарности али такође и начин да прошири свој утицај. Средином 2000-тих Реза Други Пахлави позвао је власти у Техерану да распишу референдум како би проверили да ли народ жели исламску владавину или не. Прибојавајући се популарности Пахлавија рефендум није ни расписан наравно, али престолонаследника данас многи виде као лидера опозиције.

Дешавања у Ирану треба гледати у ширем контексту „Арапског пролећа“ и демократизације Блиског истока и арапских земаља у последњној деценији. Добро познати ефекат „грудве снега“ преношења демократиских револуција у ауторитарним земљама погодио је и Иран а ове протесте сматрам као важну прекретницу у даљој демократизацији и секуларизацији иранског друштва и државе. Протести из 2009. године као и ови сада само су део борбе за свргавање иранске теократије и поновну модернизацију и секулатизацију државе као и демократизацију и вестернизацију друштва.

И управо овде се отвара прилика реституцији монархије и стављању шаха на место шефа државе по узору на Шпанију 70-тих година прошлог века. Иран је кроз своју историју више хиљада година био монархија са различитим именом и врстом монархије, можда се ближимо тренутку када ће ова блискоисточна држава променити облик власти и придружити се породици монархија поново… Пустићемо да време покаже.