U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst dr Đorđa Đekića, profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu – „Ko su republikanci?“
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Kao monahrista, često sam razmišljao o tome zašto se ljudi opredeljuju za republiku. Primetio sam da razlika između monarhista i republikanaca nije u polu, nije u starosti, nije u obrazovanju. Međutim, primetio sam da su ljudi srednjeg imovinskog stanja češće monarhisti od onih koji su puka sirotinja ili od onih koji su izuzetno bogati. Obe kategorije ljudi zanimao je samo novac i ništa drugo. Glavno pitanje je koje me je mučilo bilo je zašto se ljudi opredeljuju protiv monarhije, odnosno zašto su republikanci. Smatram da republikanci imaju nekoliko osobina.
- zavist – Zašto on da rođenjem bude vladar, a ne neko drugi? Ovo razmišljanje polazi od toga da je nešto što se dobija nasleđem nemoralno? Međutim, da li je moralno da neko ko je rođen u bogatoj porodici nasledi to bogatstvo? Da li neko ko je rođen u siromašnoj porodici nasleđuje siromaštvo ili mu oni koji imaju daju pare da se sakupi da bi i on bio jednak sa njima? Da li je pošteno da se neko rodi nizak, a da drugi ima visinu 2 metra? Da li je pošteno da se neko rodi kao genije, a neko sa izuzetno niskim stepenom inteligencije? Da li je pošteno da se neka devojka rodi kao lepotica, a druga ružna? Na kraju da li je pošteno da se neko dete rodi bolesno, sa neizlečivom bolešću, a da se drugo rodi zdravo? Sve navedeno onda nije pravo … ali je NEPORECIVA činjenica da je deo našeg života određen rođenjem. Da li zato treba onome koje rođen lep treba unakaziti lice, da bi se dobila jednakost u ružnoći, da li nekome treba uništavati život zato što se rodio kao genije ili zato što se rodio bogat? Da li bi to bila pravda? Zar je iza zavisti ikada stajala pravda?
- gordost – Nisam za monarhiju jer neću da nekoga poštujem samo zbog toga što je monarh! A da to pitanje okrenemo ovako, da li poštuješ nekoga ko je siromašan, da li poštuješ nekoga ko je niskog obrazovanja, da li poštuješ nekoga ko je slabih mogućnosti? Pazite! Ne pitam da li ga sažaljevaš, ne pitam da li ga žališ jer to nije poštovanje! U činu da nekoga žalimo postoji svest o tome da ga želimo poniziti. Pa zato tako lako i doživljavamo nekoga sa sažaljenjem. Pitam, pitam da li ga poštuješ? Da li poštuješ one koji su gori od tebe u bilo čemu? Da li im se javiš na ulici, da li sa njima popričaš, da li kada ti nešto govore sasluša do kraja, da li nja njima imaš strpljenja, da li si spreman da im posvetiš deo svoga vremena, ljubavi, pažnje? Da li se sa njima odnosiš sa uvažavanjem? Zašto te to pitam. Zato što ako ne poštuješ one ispod sebe nećeš poštovati ni bolje od sebe, niti ćeš moći da ih privataš kao autorit. Njih ćeš da mrziš, zavidiš, negiraš, ismejavaš. Da li ima iko ko je za tebe autoritet i ako ima u čemu? Da nisi ti od onih koji će kao autoritet da prihvate samo one ljude od kojih imaš koristi, samo one koji tvoju pažnju mogu da ti vrate, da ti isplate? To sve odaje jednu osobinu, koja u hrišćanskoj civilizaciji slovi kao gordost, a to je ono za šta je Hristos rekao da dolazi pred pogibao.
- vidci – On ima mane! Sa ovom primedbom MORAM DA SE SLOŽIM! Svaki monarh ima mane. Nema, niti će ikada biti monarha bez mane. Ali … postoji li čovek … ikada i jedan jedini, koji nije imao mane. Sačuvan je srednjovekovni srpski tekst – Ispovednikova molitva, gde on na 13 strana nabraja svoje grehe i moli Boga da mu ih oprosti. A taj monah je živeo u isposnici. Dakle, kada bi bilo ko od nas koji živi u svetu hteo da popiše svoje grehe i Bog mu dao vid da ih sve vidi, to bi po obimu bila knjiga ravna Tolstojevom Ratu i miru. Da li onda mi imamo prava da monarhu zameramo zbog mana. Zato se i molimo Bogu za monarha, da mu Bog da vidi svoje mane, greške učinjene i one koje još nije učinio, a koje može da počini. Da vidi i da ih ispravi. Ali ne samo da vidi mane, nego da vidi i dobro šta treba da radi, da ima ljubavi i strpljenja, jer veliki broj grešaka se čini od nedostatka ljubavi i strpljenja. Kako ovaj problem prevazići? Da te pitam kako se odnosiš prema ocu i majci i njihovim greškama, kako se odnosiš prema greškama i manama svoga deteta, kako očekuješ da se drugi odnose prema tvojim manama, da li očekuješ da ih tolerišu? Da li smatraš da imaš pravo na izbor, a da taj tvoj izbor utiče i na druge i da ti drugi ne smeju zato da te biju, ili čak ubiju zato što ti utičeš na njih. Bilo da o njima odlučuješ kao pekar, čistač ulica, vodoinstalater, prosvetni radnik, lekar i sl. Pa onda nemaš prava da prigovaraš monarhu što donosi odluke koje se odnose na tebe.
Da bi drugi poštovali tebe, ti moraš da poštuješ druge. Ako ti imaš pravo da osporavaš nekome, što je nasledstvom dobio, drugi ima pravo da osporava i tebi. Ima pravo da te unakazi, ako si lepši od njega, da potceni tvoju pamet, ako je tvoj sposobnost veća od njegova, da te krade ako je tvoje nasledstvo i nasleđe, veće od njegovog. Jednom rečju da ti ospori sve ono što si rođenjem dobio. Da li bi se sa tim složio?
Za drugog bi to bila pravda. A da li bi to za tebe bilo pravedno?
Autor tekst – dr Đorđe Đekić, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu
