После бројних текстова, у оквиру рубрике „Лични став“ вам представљамо и једну прелепу песму господина Саше Мићковића – „Краљ Петар и Макрена“.
I
Исписаћу вам причу о чувеној Макрени,
њеном сину јединцу и војнику Маринку.
Беше недоба рата, кад крв жустрином пени,
а смрт одсеца главе сваком земном дужнику!
Први светски рат меље, костуре птице кљују,
и српска војска тромо већ Албанијом хода.
Гудурама се страда, звона, опела чују,
сваким даном у хумку стотине душа дода!
Мајка Макрена креће, решивши да свог сина,
потражи и дарује кошуљу и чарапе,
не слутећи да усуд прекри чађ и прашина,
и да војници смрзли крицима смртним вапе!
На челу војске стоји краљ Петар који бодри,
док падају крај њега младићи смртно модри!
II
Спасојевић Макрена сустиже краља Петра,
крај залеђеног, камног, Везировога моста.
Уз шкрипутање мраза, фијуке оштрог ветра,
тај сусрет њихов дирљив, судбински указ поста!
Знала је да Маринко корача уз свог краља,
и зато Петру приђе, љубивши ледну руку,
а смрт војнике мртве ко трупце снегом ваља,
у сваку душу крхку шкргути зла завуку!
Макрена потом Петру рече да сина тражи,
и да одвећ преврће лешеве пољем смрти.
Бдијући над јединцем, као на пустој стражи,
где куршум мозак распе, челик лобању врти!
А чарапе од вуне уручи краљу светлом,
да их Маринку дадне, кад нађе с првим петлом!
III
Краљ узевши чарапе настави путем страве,
мислећи на Маринка, тражио га је свуда.
Затицао је стазом смрзла тела и главе,
у лешу једном спозна Маринка и би чуда!
Од чарапа се никад Петар одвајо није,
и увек су му биле при руци сакривене.
А смрт не бирајући његовим лицем слије,
тад очи нашег краља згасише завек зене!
Док је лежао Петар на кревету војничком,
затражи баш вунене чарапе да му дају.
Гасећи тихо живот са последњим пламичком,
обу чарапе па се препусти рајском сјају!
И тако краљ и борац оде у небне сфере,
сеоским чарапама крв и пепео спере!
IV
У селу Словац још је Макрена бивствовала,
као и аустријских војника мања група.
А нарицати језно она је посве знала,
јер глас јој беше звекет који срце ишчупа!
Жеља странца војника на самрти је била,
да Макрена нариче, док га приносе гробу.
Тад она гласом плачним из грла и из жила,
по гробљу расу чемер, јадовност и тескобу!
Тешки сандук с војником на данце раке клизну,
а за њим се Макрена у јаму мртва сручи.
Мајчино срце зуби страхоте болно гризну,
и она крете к’небу, да сину дар уручи!
Свисла мислећи како над Маринком нариче,
живот најцрње судбе тек великима сриче!
V
По наређењу краља на гробљу Словац села,
споменик је подигнут уз почасти и натпис.
За умирење мртвих и шачицу пепела,
ал’ комунисти руше мермер, на њему запис!
Макрена и син дични тако су дуго били,
без својих обележја, вечног одликовања.
Од многих недаћа се над хумком трнци свили,
док заборав у кости као авет урања!
А онда нова српска препорођена деца,
споменик обновише, преливајући вином.
Призивајући Бога и старог кућног свеца,
и Макрена се скраси на небу с вичним сином!
Помен на њих нек’ живи, на јединца и Мајку,
гробови ће сачуват задњу славу и сјајку!
Париз, 13.03.2015.
Аутор песме – господин Саша Мићковић, песник, члан Удружења Краљевина Србија у Француској
О аутору: Саша Мићковић је српски песник, рођен је у граду Шпитал, Аустрија, 1980. године, а детињство проводи у Рачи Крагујевачкој, где уз стрица, Радмила Мићковића, почиње са писањем првих сонета 2010. године. Тада упознаје и Др Миодрага Д. Игњатовића, који му заједно са Радмилом отвара песничку ризницу. Они га усмеравају ка сонетној техници и тада настају прве поетске грумуљице, а песник убрзо изучава преко 50 сонетних форми, и помоћу њих освежава свој стихове…
Више прочитајте на сајту господина Мићковића: https://sasamickovicpoezija.creativist.me/biografija.html
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments