Posle brojnih tekstova, u okviru rubrike „Lični stav“ vam predstavljamo i jednu prelepu pesmu gospodina Saše Mićkovića – „Kralj Petar i Makrena“.
I
Ispisaću vam priču o čuvenoj Makreni,
njenom sinu jedincu i vojniku Marinku.
Beše nedoba rata, kad krv žustrinom peni,
a smrt odseca glave svakom zemnom dužniku!
Prvi svetski rat melje, kosture ptice kljuju,
i srpska vojska tromo već Albanijom hoda.
Gudurama se strada, zvona, opela čuju,
svakim danom u humku stotine duša doda!
Majka Makrena kreće, rešivši da svog sina,
potraži i daruje košulju i čarape,
ne sluteći da usud prekri čađ i prašina,
i da vojnici smrzli kricima smrtnim vape!
Na čelu vojske stoji kralj Petar koji bodri,
dok padaju kraj njega mladići smrtno modri!
II
Spasojević Makrena sustiže kralja Petra,
kraj zaleđenog, kamnog, Vezirovoga mosta.
Uz škriputanje mraza, fijuke oštrog vetra,
taj susret njihov dirljiv, sudbinski ukaz posta!
Znala je da Marinko korača uz svog kralja,
i zato Petru priđe, ljubivši lednu ruku,
a smrt vojnike mrtve ko trupce snegom valja,
u svaku dušu krhku škrguti zla zavuku!
Makrena potom Petru reče da sina traži,
i da odveć prevrće leševe poljem smrti.
Bdijući nad jedincem, kao na pustoj straži,
gde kuršum mozak raspe, čelik lobanju vrti!
A čarape od vune uruči kralju svetlom,
da ih Marinku dadne, kad nađe s prvim petlom!
III
Kralj uzevši čarape nastavi putem strave,
misleći na Marinka, tražio ga je svuda.
Zaticao je stazom smrzla tela i glave,
u lešu jednom spozna Marinka i bi čuda!
Od čarapa se nikad Petar odvajo nije,
i uvek su mu bile pri ruci sakrivene.
A smrt ne birajući njegovim licem slije,
tad oči našeg kralja zgasiše zavek zene!
Dok je ležao Petar na krevetu vojničkom,
zatraži baš vunene čarape da mu daju.
Gaseći tiho život sa poslednjim plamičkom,
obu čarape pa se prepusti rajskom sjaju!
I tako kralj i borac ode u nebne sfere,
seoskim čarapama krv i pepeo spere!
IV
U selu Slovac još je Makrena bivstvovala,
kao i austrijskih vojnika manja grupa.
A naricati jezno ona je posve znala,
jer glas joj beše zveket koji srce iščupa!
Želja stranca vojnika na samrti je bila,
da Makrena nariče, dok ga prinose grobu.
Tad ona glasom plačnim iz grla i iz žila,
po groblju rasu čemer, jadovnost i teskobu!
Teški sanduk s vojnikom na dance rake kliznu,
a za njim se Makrena u jamu mrtva sruči.
Majčino srce zubi strahote bolno griznu,
i ona krete k’nebu, da sinu dar uruči!
Svisla misleći kako nad Marinkom nariče,
život najcrnje sudbe tek velikima sriče!
V
Po naređenju kralja na groblju Slovac sela,
spomenik je podignut uz počasti i natpis.
Za umirenje mrtvih i šačicu pepela,
al’ komunisti ruše mermer, na njemu zapis!
Makrena i sin dični tako su dugo bili,
bez svojih obeležja, večnog odlikovanja.
Od mnogih nedaća se nad humkom trnci svili,
dok zaborav u kosti kao avet uranja!
A onda nova srpska preporođena deca,
spomenik obnoviše, prelivajući vinom.
Prizivajući Boga i starog kućnog sveca,
i Makrena se skrasi na nebu s vičnim sinom!
Pomen na njih nek’ živi, na jedinca i Majku,
grobovi će sačuvat zadnju slavu i sjajku!
Pariz, 13.03.2015.
Autor pesme – gospodin Saša Mićković, pesnik, član Udruženja Kraljevina Srbija u Francuskoj
O autoru: Saša Mićković je srpski pesnik, rođen je u gradu Špital, Austrija, 1980. godine, a detinjstvo provodi u Rači Kragujevačkoj, gde uz strica, Radmila Mićkovića, počinje sa pisanjem prvih soneta 2010. godine. Tada upoznaje i Dr Miodraga D. Ignjatovića, koji mu zajedno sa Radmilom otvara pesničku riznicu. Oni ga usmeravaju ka sonetnoj tehnici i tada nastaju prve poetske grumuljice, a pesnik ubrzo izučava preko 50 sonetnih formi, i pomoću njih osvežava svoj stihove…
Više pročitajte na sajtu gospodina Mićkovića: https://sasamickovicpoezija.creativist.me/biografija.html
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments