У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Новице Стевановића, пуковника у пензији – “Други светски рат у Краљевини Југославији (1941-45) – Краљева прокламација сачувала монархију”
Текстови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Други светски рат у Краљевини Југославији (1941-45)
Краљева прокламација сачувала монархију
Августа 1942. године, председник Британске владе Черчил посетио је Стаљина у Москви. Током те посете, југословенски посланик Симић шифрованим телеграмом обавештава Југословенско министарство иностраних послова у Лондону: “Посланство сазнаје из сасвим сигурних извора да се последњих дана у совјетском поврељивом билтену информација, који се спрема искључиво за чланове партије, пише да је министар војни Михаиловић пришао Немцима и да сарађује са њима. Билтен га не назива другојаче до издајник Михаиловић”. (Кујбишев, 18. август 1942; Војни архив, ВК ЈВ (ЧА) 3/1-8, К-290).
Тако је почела Савезничка специјална операција против Краља Југославије Петра II Карађорђевића и начелника штаба Врховне команде и војног министра, армијског ђенерала Михаиловића као резултат договора Стаљина и Черчила. Договор је настао после Черчилове процене да ће Хитлер направити атомску бомбу пре савезника уколико добије сепаратн мир од Стаљина. Стаљин је разумео бригу британског премијера и није му било тешко да се нагоди: он неће прихватити Хитлеров сепаратан мир, а Черчил ће довести Тита на власт у Београду уз помоћ генерала Маклина и капетана Дикина. С тим у вези Југословенски комунистички лидер Тито је 1944. године био преузео известан број обавеза према “Великој Тројици” и Југословенском краљу Петру II. Прва обавеза била је да ће се саставити заједничка влада од представинка Краљевске владе у Лондону и чланова АВНОЈ-а. Та влада имала би да успостави унутрашњи демократски поредак. Она је формирана 6. марта 1945. у Београду. Међутим, она се састојала од 18 комуниста и њихових потчињених и само три нетитовца, шефа Демократске странке, Милана Грола и припадника ХСС др Ивана Шубашића и др Јураја Шутеја. Влада није одржала ни једну једину заједничку седницу, на којој би се одређивала државна политика. Министри су просто проводили одлуке ЦК КПЈ, јер је то била стварна влада. Утицај Грола и Шубашића био је ништаван. Грол је био миистар без портфеља, а Шубашић само номинално министар иностраних дела.
Друга Титова обавеза је била да се састави „Привремено народно представништво“ од посланика последње Народне скупштине, који наводно, нису колаборирали са окупатором, од представника извесних предратних опозиционих странака (ХСС, демократи, земљорадници) и чланова АВНОЈ-а. То привремено народно представништво имало је да ревидира, укине или оснажи све раније одлуке АВНОЈ-а, донесе изборни закон за Уставотворну скупштину и припреми слободне изборе. Али је такво Привремено народно представништво добило свега 68 бивших народних посланика и предратних опозиционара, док под именом чланова АВНОЈ-а било их је 400. Тако су комунисти остварили апсолутну власт.
Изборним законом, који је донело „Привремено народно представништво“, право гласа дато је свима помагачима партизанске војске, без обзира на године, чак и деци, а одузето је противницима “народне власти”, у које су бројани сви грађани који су се ма у ком виду показали противницима комуниста. Краљу Петру II је забрањен повратак у земљу.
Тако уместо демократије завладала је необуздана комунистичка диктатура. И генерал Маклин, шеф британске мисије у Југославији осетио се „изигран и преварен“. Он је годинама представљао Тита у британској јавности као “пробританца и идеалног поглавара Југославије, који ће сарађивати са Великом Британијом”.
Најтеже је пак био погођен југословенски краљ Петар. Није испуњено ни једно од оних обећања ради којих је он под притиском Черчила најпре помагао Титу да сруши Михаиловића, а потом „испустио“ краљевску власт из руку! Краљ се надао да ће Намесници, које је он поставио, чувати монархију и целокупну имовину династије. Он је, међутим, на Черчилов притисак и уцену за намеснике поставио људе које је Тито желео, и који су се Титу потпуно потчинили. Краљ је преко њих располагао имовином у Југославији и примао плату од Титове владе и тада када је она била одузета његовим присталицама у земљи, али све до 25.12.1945. када је укинута монархија и сва краљевска добра оглашена државном својином.
Међутим, Краљ је 8. августа 1945. оповргао пуномоћије које је био дао Намесницима, да уместо њега врше власт, али је о томе мало ко водио рачуна!
Избори за Уставотворну скупштину извршени су новембра 1945. по комунистичком рецепту – са једном једином кандидатском листом. Та се скупштина састала 25.11.1945. и једногласно одлучила да Југославија буде република “народне демократије”.
Споразум “Тито-Шубашић”, којим је народу било загарантовано право да у пуној слободи одлучује о облику владавине, био је добио потврду три велика савезника на састанку у Јалти фебруара 1945.
То су били услови под којима је признат Титов долазак на власт у Југосалвији. Овај споразум је представљао једну међунардону обавезу, не само за Тита, него и за владе “Велике Тројице”.
И после, терором спроведених избора за Уставотворну скупштину, стање није промењено. За Стаљина је било све у реду што се у Југославији збило. Черчил је очајно ћутао, а влада САД дала је 22. 12.1945. јавну изјаву “да изборе за Уставотворну скупштину, извршене у Југославији, не сматра слободним и да режим, који је успостављен у Југославији, није овим изборима испунио услове који су му били постављени одлукама великих сила у Јалти.”
Ипак, на крају, да поновимо, Југословенски краљ Петар је после Черчиловог губљења избора јула 1944. године, када више није могао да уцењује Краља, донео 8. августа ПРОКЛАМАЦИЈУ којом је учинио ништавним све радње и одлуке насилног и незаконитог начина преношења власти на Тита па је тако Југославија остала монархија.
Аутор текста – господин Новица Стевановић, пуковник у пензији
