U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Novice Stevanovića, pukovnika u penziji – “Drugi svetski rat u Kraljevini Jugoslaviji (1941-45) – Kraljeva proklamacija sačuvala monarhiju”
Tekstovi u rubrici „Lični stav“ predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Drugi svetski rat u Kraljevini Jugoslaviji (1941-45)
Kraljeva proklamacija sačuvala monarhiju
Avgusta 1942. godine, predsednik Britanske vlade Čerčil posetio je Staljina u Moskvi. Tokom te posete, jugoslovenski poslanik Simić šifrovanim telegramom obaveštava Jugoslovensko ministarstvo inostranih poslova u Londonu: “Poslanstvo saznaje iz sasvim sigurnih izvora da se poslednjih dana u sovjetskom povreljivom biltenu informacija, koji se sprema isključivo za članove partije, piše da je ministar vojni Mihailović prišao Nemcima i da sarađuje sa njima. Bilten ga ne naziva drugojače do izdajnik Mihailović”. (Kujbišev, 18. avgust 1942; Vojni arhiv, VK JV (ČA) 3/1-8, K-290).
Tako je počela Saveznička specijalna operacija protiv Kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića i načelnika štaba Vrhovne komande i vojnog ministra, armijskog đenerala Mihailovića kao rezultat dogovora Staljina i Čerčila. Dogovor je nastao posle Čerčilove procene da će Hitler napraviti atomsku bombu pre saveznika ukoliko dobije separatn mir od Staljina. Staljin je razumeo brigu britanskog premijera i nije mu bilo teško da se nagodi: on neće prihvatiti Hitlerov separatan mir, a Čerčil će dovesti Tita na vlast u Beogradu uz pomoć generala Maklina i kapetana Dikina. S tim u vezi Jugoslovenski komunistički lider Tito je 1944. godine bio preuzeo izvestan broj obaveza prema “Velikoj Trojici” i Jugoslovenskom kralju Petru II. Prva obaveza bila je da će se sastaviti zajednička vlada od predstavinka Kraljevske vlade u Londonu i članova AVNOJ-a. Ta vlada imala bi da uspostavi unutrašnji demokratski poredak. Ona je formirana 6. marta 1945. u Beogradu. Međutim, ona se sastojala od 18 komunista i njihovih potčinjenih i samo tri netitovca, šefa Demokratske stranke, Milana Grola i pripadnika HSS dr Ivana Šubašića i dr Juraja Šuteja. Vlada nije održala ni jednu jedinu zajedničku sednicu, na kojoj bi se određivala državna politika. Ministri su prosto provodili odluke CK KPJ, jer je to bila stvarna vlada. Uticaj Grola i Šubašića bio je ništavan. Grol je bio miistar bez portfelja, a Šubašić samo nominalno ministar inostranih dela.
Druga Titova obaveza je bila da se sastavi „Privremeno narodno predstavništvo“ od poslanika poslednje Narodne skupštine, koji navodno, nisu kolaborirali sa okupatorom, od predstavnika izvesnih predratnih opozicionih stranaka (HSS, demokrati, zemljoradnici) i članova AVNOJ-a. To privremeno narodno predstavništvo imalo je da revidira, ukine ili osnaži sve ranije odluke AVNOJ-a, donese izborni zakon za Ustavotvornu skupštinu i pripremi slobodne izbore. Ali je takvo Privremeno narodno predstavništvo dobilo svega 68 bivših narodnih poslanika i predratnih opozicionara, dok pod imenom članova AVNOJ-a bilo ih je 400. Tako su komunisti ostvarili apsolutnu vlast.
Izbornim zakonom, koji je donelo „Privremeno narodno predstavništvo“, pravo glasa dato je svima pomagačima partizanske vojske, bez obzira na godine, čak i deci, a oduzeto je protivnicima “narodne vlasti”, u koje su brojani svi građani koji su se ma u kom vidu pokazali protivnicima komunista. Kralju Petru II je zabranjen povratak u zemlju.
Tako umesto demokratije zavladala je neobuzdana komunistička diktatura. I general Maklin, šef britanske misije u Jugoslaviji osetio se „izigran i prevaren“. On je godinama predstavljao Tita u britanskoj javnosti kao “probritanca i idealnog poglavara Jugoslavije, koji će sarađivati sa Velikom Britanijom”.
Najteže je pak bio pogođen jugoslovenski kralj Petar. Nije ispunjeno ni jedno od onih obećanja radi kojih je on pod pritiskom Čerčila najpre pomagao Titu da sruši Mihailovića, a potom „ispustio“ kraljevsku vlast iz ruku! Kralj se nadao da će Namesnici, koje je on postavio, čuvati monarhiju i celokupnu imovinu dinastije. On je, međutim, na Čerčilov pritisak i ucenu za namesnike postavio ljude koje je Tito želeo, i koji su se Titu potpuno potčinili. Kralj je preko njih raspolagao imovinom u Jugoslaviji i primao platu od Titove vlade i tada kada je ona bila oduzeta njegovim pristalicama u zemlji, ali sve do 25.12.1945. kada je ukinuta monarhija i sva kraljevska dobra oglašena državnom svojinom.
Međutim, Kralj je 8. avgusta 1945. opovrgao punomoćije koje je bio dao Namesnicima, da umesto njega vrše vlast, ali je o tome malo ko vodio računa!
Izbori za Ustavotvornu skupštinu izvršeni su novembra 1945. po komunističkom receptu – sa jednom jedinom kandidatskom listom. Ta se skupština sastala 25.11.1945. i jednoglasno odlučila da Jugoslavija bude republika “narodne demokratije”.
Sporazum “Tito-Šubašić”, kojim je narodu bilo zagarantovano pravo da u punoj slobodi odlučuje o obliku vladavine, bio je dobio potvrdu tri velika saveznika na sastanku u Jalti februara 1945.
To su bili uslovi pod kojima je priznat Titov dolazak na vlast u Jugosalviji. Ovaj sporazum je predstavljao jednu međunardonu obavezu, ne samo za Tita, nego i za vlade “Velike Trojice”.
I posle, terorom sprovedenih izbora za Ustavotvornu skupštinu, stanje nije promenjeno. Za Staljina je bilo sve u redu što se u Jugoslaviji zbilo. Čerčil je očajno ćutao, a vlada SAD dala je 22. 12.1945. javnu izjavu “da izbore za Ustavotvornu skupštinu, izvršene u Jugoslaviji, ne smatra slobodnim i da režim, koji je uspostavljen u Jugoslaviji, nije ovim izborima ispunio uslove koji su mu bili postavljeni odlukama velikih sila u Jalti.”
Ipak, na kraju, da ponovimo, Jugoslovenski kralj Petar je posle Čerčilovog gubljenja izbora jula 1944. godine, kada više nije mogao da ucenjuje Kralja, doneo 8. avgusta PROKLAMACIJU kojom je učinio ništavnim sve radnje i odluke nasilnog i nezakonitog načina prenošenja vlasti na Tita pa je tako Jugoslavija ostala monarhija.
Autor teksta – gospodin Novica Stevanović, pukovnik u penziji
