У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Милоша Маринковића, потпредседника Извршног одбора Удружења Краљевина Србија за Јужну Србију – „Кроз Метохију“.
Метохија- право благо овог света и нашег српства. Благо које данас грабе наши душмани. Благородна земља и благородни преостали Срби у њој. Готово нигде нису тако помешана осећања као у тој светој земљи, пуној наших манастира, наших отетих кућа и уништених гробова.
Само име јој је свето, па зато многима и смета, те се труде да га избришу (метох – манастирски посед). У том парчету српске земље се свима нама, који имамо привилегију да је обилазимо и помажемо, мешају осећања – радост са тугом, срећа са несрећом, понос са ужасом. Тамо су нам Дечани, Пећка Патријаршија, Зочиште, Богородица Љевишка, Свети Архангели… Заробљени, опкољени, паљени и скрнављени. То је парче српске земље богато виноградима и шумом, а било је богато и Србима и Српкињама, док данас оскудева у њима. Тамо се у Дечанима чује најлепша молитва и тамо се у Бистрици купа најлепше Сунце. Тамо лежи и дозива нас поробљен наш царски Призрен. Тамо плаче наша Ђаковица.
У њој се крије Велика Хоча – предивно и тужно место, за које мало људи зна. Нигде се тако не меша сладост и горчина у Србину као у мученој Хочи. Сваки савестан Србин који, бар једном, обиђе Хочу остаје срцем везан за Хочу заувек. Српска енклава од око 600 душа, која има чак 14 старих цркава и много патње у себи. Када смо тамо били последњи пут ове године дочекало нас је много српске деце, пуне наде у нас да ћемо им донети нешто лепо и остати са њима што дуже, јер ми смо за њих, ипак, и они у које се надају и да ће им једног дана донети слатку Слободу , како их већ родитељи уче (и како ће и бити, ако Бог да). Оно што смо имали код себе да им дамо од слаткиша се поделило брзо, у свега неколико минута. Тада ми је пришло двоје деце (дечак и девојчица који нису имали више од 6 – 7 година) и тихо и стидљиво, држећи се за руке, затражили само једну чоколаду, јер њих двоје нису успели да дођу на ред, од толике мале сиротиње. Када сам им рекао да немам они су ме само тужно погледали у очи. Тих неколико тренутака су ми били, чини ми се, најтежи у животу и мислим да сам, у тим тренуцима, искрено мрзео себе јер нисам имао да им дам ништа – тим невиним створењима која су се толико надала да им дођемо. Ја сам тог дана у њиховим очима видео распетог Христа и видео сам сву нашу српску муку и страдање и сву неправду. Ако ни због чега другог онда само због тог њиховог погледа вреди сва наша борба за Краља и Отаџбину. Вреди сваки наш труд- да ниједно наше дете више тако не погледа никога. Никад!
Аутор текста – господин Милош Маринковић, потпредседник Извршног одбора Удружења Краљевина Србија за Јужну Србију
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments