U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Miloša Marinkovića, potpredsednika Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija za Južnu Srbiju – „Kroz Metohiju“.
Metohija- pravo blago ovog sveta i našeg srpstva. Blago koje danas grabe naši dušmani. Blagorodna zemlja i blagorodni preostali Srbi u njoj. Gotovo nigde nisu tako pomešana osećanja kao u toj svetoj zemlji, punoj naših manastira, naših otetih kuća i uništenih grobova.
Samo ime joj je sveto, pa zato mnogima i smeta, te se trude da ga izbrišu (metoh – manastirski posed). U tom parčetu srpske zemlje se svima nama, koji imamo privilegiju da je obilazimo i pomažemo, mešaju osećanja – radost sa tugom, sreća sa nesrećom, ponos sa užasom. Tamo su nam Dečani, Pećka Patrijaršija, Zočište, Bogorodica Ljeviška, Sveti Arhangeli… Zarobljeni, opkoljeni, paljeni i skrnavljeni. To je parče srpske zemlje bogato vinogradima i šumom, a bilo je bogato i Srbima i Srpkinjama, dok danas oskudeva u njima. Tamo se u Dečanima čuje najlepša molitva i tamo se u Bistrici kupa najlepše Sunce. Tamo leži i doziva nas porobljen naš carski Prizren. Tamo plače naša Đakovica.
U njoj se krije Velika Hoča – predivno i tužno mesto, za koje malo ljudi zna. Nigde se tako ne meša sladost i gorčina u Srbinu kao u mučenoj Hoči. Svaki savestan Srbin koji, bar jednom, obiđe Hoču ostaje srcem vezan za Hoču zauvek. Srpska enklava od oko 600 duša, koja ima čak 14 starih crkava i mnogo patnje u sebi. Kada smo tamo bili poslednji put ove godine dočekalo nas je mnogo srpske dece, pune nade u nas da ćemo im doneti nešto lepo i ostati sa njima što duže, jer mi smo za njih, ipak, i oni u koje se nadaju i da će im jednog dana doneti slatku Slobodu , kako ih već roditelji uče (i kako će i biti, ako Bog da). Ono što smo imali kod sebe da im damo od slatkiša se podelilo brzo, u svega nekoliko minuta. Tada mi je prišlo dvoje dece (dečak i devojčica koji nisu imali više od 6 – 7 godina) i tiho i stidljivo, držeći se za ruke, zatražili samo jednu čokoladu, jer njih dvoje nisu uspeli da dođu na red, od tolike male sirotinje. Kada sam im rekao da nemam oni su me samo tužno pogledali u oči. Tih nekoliko trenutaka su mi bili, čini mi se, najteži u životu i mislim da sam, u tim trenucima, iskreno mrzeo sebe jer nisam imao da im dam ništa – tim nevinim stvorenjima koja su se toliko nadala da im dođemo. Ja sam tog dana u njihovim očima video raspetog Hrista i video sam svu našu srpsku muku i stradanje i svu nepravdu. Ako ni zbog čega drugog onda samo zbog tog njihovog pogleda vredi sva naša borba za Kralja i Otadžbinu. Vredi svaki naš trud- da nijedno naše dete više tako ne pogleda nikoga. Nikad!
Autor teksta – gospodin Miloš Marinković, potpredsednik Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija za Južnu Srbiju
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments