U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Predraga Markovića, člana Krunskog saveta – „Krsna slava“.
Posle mnogo sistematskog truda (pre svega sjajnih dama iz Etnografskog muzeja i ministarstava kulture i spoljnih poslova) Srbija je 27. novembra 2014. ostvarila prvi upis na Uneskovu listu Svetske nematerijalne baštine. Ima mnogo simbolike i pravde u činjenici da je od 27 nominacija koje smo spremili 2012. prva upisana i zaštićena KRSNA SLAVA. Jedini neprekinuti običaj u Srba.
Čitavog dana smo razmenjivali čestitke. Među brojnim eksponatima koji su u Parizu pratili nominaciju, bilo je, naravno, i predmeta i fotografija sa Dvora. Ispostavilo se i ovovekovnih, sa slavskog ručka i sečenja kolača. Ispočetka nisam razumeo kakva se moja „slavska fotografija“ pominje. Naime, i zbog načina života koji vodim vrlo retko se pojavljujem na slavama a svoju, Svetog Nikolu, obeležavam u najužem porodičnom krugu. U stvari, sem večernjeg druženja u domu Nade i Dušana Kovačevića (za Sv. Stefana) jedina slava kojoj redovno, i za ručkom, prisustvujem jeste Sv. Andrej Prvozvani u Domu Karađorđevića. (Otud i eksponat u Parizu).
I povod ove objave su fotografije. I opet slavske i sa Dvora. Stižu mi već dva dana, na „fejsbuku“, mada ni sečenju kolača ni ručku (verovatno ga i nije bilo) nisam prisustvovao. Po običaju nedeljom, premoren od fudbala, i na slavski prijem sam dobrano zakasnio. (Molim domaćine da i ovaj zapis i album prihvate kao izvinjenje.) A sada, najvažnije.
Prijem je, u čast svoje slave, Sv. Simeona Mirotočivog (koji se ove godine po preporuci Sinoda zbog uskršnjeg posta slavi ranije), organizovalo Udruženje Kraljevina Srbija. A na prijemu, iz cele Srbije, bar petsto zvanica. U ogromnoj većini mladi ljudi – svečani, veseli i odlučni. Ni traga od uobičajene slike prijema (ni konobara, ni đakonija, ni mrzovoljnih izraza dosadne, a skupe „obaveze“). Dok im se obraćam, prepoznajem da sam ih već sretao, u Subotici i Osečini, Nišu i Zasavici, Gradištu i Kragujevcu, Malom Crniću i Beogradu, Valjevu i Svilajncu, Novom Sadu i Paraćinu, Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci, Užicu i Somboru, Inđiji i Medveđi, Leskovcu i Kladovu, Trsteniku i Bogatiću, Topoli i Kruševcu. A kao da su zajedno odrasli. I sad se skupili, na svoju slavu, da podele radost u jedinom domu koji ih ne deli.
Takva je i poruka Nj.K.V. Aleksandra II koju čuju – „Sveti Simeon Mirotočivi, kako podseća naša Crkva, bio je „veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske države“ ali i otac „koji je sledio primer svoga sina Save“. Zato je ova slava i praznik i nauk Udruženja Kraljevina Srbija. Ustavnu parlamentarnu monarhiju u Srbiji ćemo uspostaviti samo ako dosledno sledimo i poštujemo najbolje iz naše tradicije, nauk naših roditelja, ali i ako ostanemo spremni da učimo od naše dece. Zato, kao patron Udruženja, moram stalno da vas opominjem da su za nas podjednako važni i cilj i način na koji do cilja dolazimo. Pristojnost, strpljenje, poštovanje drugih, znanje, istrajnost, vera.“
Verujem da dobro razumem reči ove poruke. A u album prilažem, kao krunski dokaz, tek nekoliko od stotina prispelih fotografija sa prijema. (I jednu slavsku, jutarnju, koju sam „našao“ na sajtu Patrijaršije.) Ako stvarno govore „više od hiljadu reči“, onda mnoge od njih snaže i osnovanu nadu da krsna slava nije „jedina neprekinuta tradicija u Srba“.
Autor teksta: gospodin Predrag Marković, književnik i književni prevodilac, član Krunskog saveta
Slike sa slavskog prijema Udruženja Kraljevina Srbija, o kojima gospodin Marković govori u tekstu, pogledajte na našoj Fejsbuk strani: https://goo.gl/POnn25
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments