U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Uroša Parezanovića, generalnog sekretara Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija – „Kruna iznad politike i strančarenja“
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Uvodna napomena – ovo NIJE takst ni za ni protiv izbora i ovo NIJE tekst koji veliča ili kudi bilo koju političku opciju. Ovo je tekst kojim želim da objasnim odnos između Kralja kao institucije i dnevne politike.
Bliže nam se još jedni izbori. Naravno sudbonosni, ključni, odlučujući… Ja iskreno i ne pamtim da su i jedni izbori kod nas imali neki drugi epitet… a rano sam počeo da se interesujem za politiku i pamtim dosta. Mada, realno gledano, svako izjašnjavanje naroda u jednoj parlamentarnoj demokratiji zaista i jeste veoma bitno, zato što se tada donosi odluka o pravcu kojim će se zemlja kretati u narednom periodu (rekao bih 4 godine, ali u Srbiji to najčešće nije tako). Ono što meni smeta je ta preterana dramatičnost, to što kako se primakne dan izbora i vlast i opozicija nas bombarduju izjavama u kojima dominira samo jedna poruka – ukoliko izaberemo „one druge“ već možemo čuti topot kopita koji prati jahače belog, riđeg, crnog i bledog konja, za kojima sledi apokalipsa… A mora li sve da bude nabijeno tako negativno jakim emocijama i nepotrebnom tenzijom ili može drugačije? Ja mislim da može, ali o tome u nastavku teksta.
Kako nam se bliži novo izjašnjavanje naroda o svojoj sudbini, tako se među i monarhistima ali i republikancima opet javlja isto pitanje – „Zašto se Kralj ne kandiduje na izborima?“ Prvi pitanje postavljaju verujući da bi se monarhija tako pre vratila, dok drugi ovim upitom malo „peckaju“, kako se to u žargonu kaže, misleći da se rojalisti plaše javnog izjašnjavanja o pitanju monarhije.
A može li se Kralj uključivati u izbore i dnevno politička pitanja? Odgovor je veoma jednostavan – NE, NIKAD, NI PO KOJU CENU!
Kralj je nestranačka i nadstranačka ličnost, gde ja lično poseban naglasak stavljam na ovu drugu reč koja ističe da je on IZNAD partija, i kao takav on se ne bira na izborima i ne meša se u rezultate istih, zato što je on istovremeno monarh i reprezent svih građana, ma kojoj političkoj opciji pripadali – i levice i desnice, i konzervativnih i liberalnih, i rusofila i anglofila, i evroskeptika i evrofanatika, i da ne nabrajam sve podele, jednom rečju SVIH.
Kao takav, on predstavlja mnogo više i ima mnogo veću odgovornost od političara, koji su pre svega sluge svojih partija i zastupnici stavova samo jednog dela građana. I zato on ne sme i ne može da se spušta na taj politički nivo. To mu ne dopušta obaveza koju ima prema svom narodu – obaveza da podjednako zastupa i da se brine o svima, a ne samo o svojim biračima, kao što je to slučaj sa stranačkim prvacima!
Zato moderne monarhije i jesu među najuspešnijim zemljama sveta, jer se u njima uspostavlja ta fina ravnoteža između nivo svakodnevne politike, zastupljenog u parlamentu i vladi, i nivoa državotvornosti, oličenog u Kralju!
U takvim sistemima kakvi postoje u ustavnim parlamentarnim monarhijama, glavne odluke koje se tiču vođenja države donose vlada i skupština, a Kralj je faktor stabilnosti, pomirenja i kontinuiteta, on je tu da pomogne političarima da prevaziđu stranačke sukobe i da ih usmeri ka zajedničkom radu u korist države.
Značaj Kralja kao institucije je što on nikome ne „duguje“ za svoj položaj i kao takav jeste garant ustavnih prava svakog pojedinca – on ne „duguje“ ni finansijerima, ni tajkunima ni raznoraznim drugim interesnim grupama koje tokom kampanje zadužuju političare. Za razliku od njih, Kralj „duguje“ samo i isključivo svom narodu!
I ako sve ovo napred rečeno može delovati suviše idealizovano i bajkovito, uopšte nije tako, jer ni u jednoj uređenoj državi se ništa ne dešava „samo od sebe i iz čista mira“. Do te ravnoteže o kojoj govorim se dolazi tako što je u monarhijama, zakonskim i ustavnim ovlašćenjima i ograničenjima tačno definisano koja su prava i obaveze Kralja a koja parlamenta. I u tim sistemima, postoje mehanizmi koji omogućavaju da se ta ravnoteža i održi!
A ako put kojim jedna država ide zamislimo kao uzak most iznad provalije, gde svaki disbalans može biti poguban (što imajući u vidu sve okolnosti koje postoje u spoljnopolitičkim okruženju uopšte nije preterivanje) postaje nam jasno zašto nam je ta ravnoteža neophodna. Gubitak ravnoteže gde bi neka strana prevagnula bi mogao da bude i jeste veoma opasan…
A sada ću se dotaći i pitanja postavljenog na početku teksta – da li svaka izborna kampanja mora da bude tako neprijatno dramatična? U monarhijama ne mora! Zašto? Zato što tu imamo Kralja kao deo vlasti koji predstavlja konstantu postojanja jedne države. I tu političari ne uspevaju da među narodom stvore toliku količinu negativne energije i tenzije, zato što mimo njih postoji onaj koji je garant toga da je država postojala i pre tih političara, i da će nastaviti da postoji i posle njih.
Dok u republikanskom sistemu za sve političare – i za parlamentarce i za predsednika važi samo jedno pravilo – „Posle mene potop“, iz tog razloga što su omeđeni svojim četvorogodišnjim ili petogodišnjim mandatima i ne vide dalje od njih, u monarhiji važi jedna druga maksima – „Kralj je mrtav – živeo Kralj!“
Koliko god ova rečenica nekom može delovati morbidno, ona upravo pokazuje snagu jedne monarhije, gde odlaskom jednog čoveka, pa makar to bio i Kralj, država ne prestaje da postoji, ona nastavlja svoje trajanje i automatski nastavlja da egzistira sa narednim Kraljem. A kada je država tako uređena, onda je i parlamentarizam i bolji i efikasniji!
Duboko sam uveren da nam je takav sistem preko potreban. Potrebna nam je stabilnost, potreban nam je kontinuitet, potreban nam je neko ko nije ukaljan političkim muljem, ko je iznad političkih igara, ko je reprezent svih građana, ko ne stvara nove podele… Potreban nam je Kralj!
Autor teksta – Uroš Parezanović, generalni sekretar Izvršnog odbora i šef resora za promotivne aktivnosti Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija
