У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Стеве Лапчевића, члана Удружења Краљевина Србија из Сремске Митровице – „O могућности социјалног монархизма код Срба “.
Текстови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија
Владимир Љотић, социјалиста и монархиста, први део
Од како је недавно објављен текст о могућности социјалног монархизма код Срба (ЛИНК) многи су помислили да се ради о шали, немогућној комбинацији, о хибриду који би био изузетак у светској и српској историји и пракси, а нису изостали ни они који су у самом спомену термина „социјализам“, односно „социјалност“ проналазили ни мање ни више него комунизам или бољшевизам, те марксизам.
Управо због њих, а све у циљу доказивања да се неради о вештачком хибриду већ о традицији у српској политичкој историји, доносимо текст посвећен Владимиру Љотићу, присном сараднику и личном пријатељу Кнеза и касније Краља Петра Првог Карађорђевића првом отвореном социјал-монархисти у српској политичкој теорији и пракси.
Владимир Љотић био је један од најзначајнијих српских социјалиста 19. века, организатор устанка у Босни који је у у борбе 1875. године довео Кнеза Петра Карађорђевића. Био је најближи сарадник родоначелника српског аграрног и етичког социјализма Светозара Марковића, један од у Марксово дело најупућенијих српских социјалиста деветнаестог века, лични пријатељ породице Карађорђевић и први преводилац Марксовог „Манифеста Комунистичке партије“ на српски језик.
Због чињенице да је од 1875. године био у готово сталном сукобу са Николом Пашићем (и каснијим радикалима, са којима је сарађивао, али никада онолико колико би могао да је био потпуно посвећен тој идеји), те сходно истини да се ради о оцу Димитрија Љотића, Владимирова улога у организовању српског социјалистичког покрета била је током радикалске и касније комунистичке власти стављана у други план, при чему су настало упражњено место заузимали други, не безначајни, али ипак не равни Владимиру, као што су били Димитрије Мита Ценић, Ђура Љочић и касније Пера Тодоровић.
Текст који је пред вама подељен је у две целине: прва се тиче односа Владимира Љотића и Светозара Марковића, док се други бави Љотићевим везама са Кнезом Петром Карађорђевићем током устанка у Босни 1875.
Владимир Љотић, Светозар Марковић и Интернационала
Са Светозарем Марковићем, Владимир Љотић се упознао још у Београду за време школовања на Великој Школи када су и један и други по први пут дошли у контакт са омладинским идејама чији је главни протагониста била Уједињена омладина српска Светозара Милетића и Владимира Јовановића. По свршетку Велике Школе, Марковић и Љотић су се разишли, један је отишао у Петроград, а други у Беч, пратећи као одани Карађорђевац трагедију изгнаног Кнеза Александра.[1]
Ипак, како у својим „Мемоарима“ истиче Владимирова супруга Љубица, Љотић се није дуго задржао у Бечу. „Вероватно да је права побуда за овакво решење била та, што је у то време Владимиров интимни друг и присни пријатељ са Велике школе и „Уједињене омладине српске“ Светозар Марковић исто тако напустио своје двогодишње школовање у Петрограду па отишао у Швајцарску, другу отаџбину многих политичких изгнаника.”[2]
У Цириху, Љотић продубљује своје везе са бугарским писцем, публицистом, и револуционарем Љубеном Каравеловим[3], али и са Карађорђевићима, пре свих са Кнезом Петром, те младим Ђорђем и Арсенијем, који су такође стигли у главни град Швајцарске. До краја заљубљен у руске социјалисте, чита Чернишевског, први на српски језик преводи познатог народњачког аутора Петра Лавровича Лаврова као и позната Ласалова дела: „Промишљања о Уставу“, „Шта је то лажна уставност“, „Раднички програм у нарочитој вези данашњег историјског развитка и покрета радничког“, активно прати рад Централне секције прве Интернационале чији је члан, преводи „Манифест Комунистичке партије“ и стално се договара са Светозаром Марковићем о стварању новог политичког делатног обрасца. О томе његова супруга вели: „Осим читања руских социјалиста, Љотић, знајући добро немачки, студира немачку социјалистичку литературу, нарочито Маркса, творца програма „Међународног удружења радника противу капитала“, познатог под скраћеним именом „Интернационала“. Центар овог покрета била је Швајцарска, те се Љотић могао изближе упознати са њеним радом.“[4]
Колико је Владимир Љотић био присутан у Интернационали, сведочи и податак да је био стално активан на састанцима које је у женевском хотелу „Темпл јуник“ одржавала њена Централна секција. Такође, треба истаћи и то да се међу иначе малобројним документима из Владимирове заоставштине који се односе на ово доба[5] налази и писмо које је Љотић 16. децембра 1872. године упутио Јохану Бекеру једном од најближих Марксових сарадника у којем га обавештава о дешавању у српском омладинском покрету.[6]
Оно што је за нас нарочито занимљиво и што на овом месту треба посебно истаћи, јесте чињеница да Љотићу као поклонику дома Карађорђевића[7] никада није сметало нити шкодило чланство у Интернационали, као ни то што је његов најбољи пријатељ Светозар Марковић био републиканац. Такође, ни самом Светозару није сметало то што је његов друг био одушевљени Карађорђевац. Шта више, остало је забележено у Љубичиним „Мемоарима“ и то да је кнегиња Персида, знајући за беду у којој су српски социјалисти живели и школовали се, а поштујући њихова прегнућа на пољу подстицања националне борбе, радо помагала ове српске политичке и културне раднике. Кнегиња је, између осталог, једно време помагала и Владимира Јовановића, као и једног од Светозаревих најближих сарадника, професора на Великој Школи, др Драгишу Станојевића који је својевремено издао и један антимонархистички спис под називом „Република“.
„Исто тако, у невољи много пута помагала је познатог народног борца и страдалника Васу Пелагића и многе друге, поред помоћи коју је Књаз у много случајева, чинио књижевницима: Јаши Игњатовићу, Јоксиму Новићу – Оточанину, др Јовану Хаџићу и другима.”[8] Многи аутори склони су (и то са пуним правом) ставу да је захваљујући везама које је са српским социјалистима, републиканцима и другим демократима преко Владимира Љотића остварио Кнез Петар и дошло до тога да будући краљ преведе чувени спис Џона Стјуарта Мила „О слободи“[9].
Било како било, у свом политичком раду, Влада је од почетка до краја био уз Светозара Марковића. Са њим се, између осталог спремао и за велику Скупштину „Уједињене омладине српске“ 1870. године, на којој је дошло до првог разлаза са либералном групом Владимира Јовановића. Марковић је, по свему судећи, директно из Владимирове куће отишао да припрема омладину у Србији, док је Љотић, будући да му је услед породичне подршке Карађорђевићима, био забрањен улазак у Отаџбину, остао да овај посао обавља у Новом Саду.
О тим данима Љубица Љотић вели: „Пред саму Скупштину, изађе у „Панчевцу“ предлог петнаесторице за организацију омладине српске. Тај предлог, поред првопотписаног Светозара Марковића, потписао је и Владимир Љотић. Предлог је управо био нов програм радикално – социјалистички и био у новим, слободоумним идејама. После те скупштине, на којој овај предлог није потпуно прихваћен због либералне београдске омладине, Љотић остаје још неко време у Новом Саду, где се отвара велико поље рада и борбе са београдским либералима, која се са скупштине пренела у штампу. Тако је настала борба ове групе Марковићеве са либералима и у идућој и последњој скупштини Омладине у Вршцу, где дође до оштрог сукоба између њих, Владимир Љотић изнесе предлог на овој скупштини, да омладина прекине сваку солидарност са свима владама. Тај предлог је био управљен против београдских либерала. За њега су гласали 15 омладинаца и он је пропао. То је била последња скупштина Омладине српске, јер је маџарска влада забранила даљи рад удружењу.”[10]
Као активни члан социјалистичког омладинског покрета, Владимир је активно сарађивао са листом „Панчевац“ у којем је објавио читав низ чланака, текстова, анализа и расправа. Овај лист донео је у свом 29. броју од 1870. године и у Срба први превод Марксовог „Комунистичког манифеста“ из пера извесног „Јерковића“. И мада је и данас мистерија ко се под овим псеудонимом заиста крије (иако се са пуним правом „сумња управо на Љотића који је одлично познавао немачки језик и био је, како смо већ видели, у самој жижи збивања у Интернационали и њеној Централној секцији“[11]), у својим „Мемоарима“ Владимирова супруга Љубица тврди да је управо њен муж био аутор тог превода; „Под псеудонимом Јерковић, крио се Владимир Љотић, да не би овим познатим озлоглашеним карађорђевским именом пред београдском владом наудио овим новим идејама, које је он тако одушевљено примио и ватрено заступао, и својим пријатељима, који су већ иначе рђаво гледани и гоњени[…]
„Уз тај „Комунистички манифест“ изашао је и Љотићев значајан предговор, који је био његова политичка исповест. Њега цитира и Скерлић, незнајући му писца. “[12] Taко Љотић у предговору између осталог вели: „Ми смо сви пролетери и то је разлог више, да забацимо сваку борбу за династију и тесногруде реформе, па да свом снагом отпочнемо борбу за начело… Ко уопште мисли за народ да ради, ево му посла… Обично се до сад говорило: „Напред, а куда? То се није умело рећи. То ће нам ваљда овај манифест умети да каже. А несумњиво да ће и казати сваком, ко није код очију слеп. Надамо се да ће их мало бити.“[13]
Да је Владимир Љотић, потоњи конзул и отац Димитрија Љотића заиста аутор првог српског превода „Манифеста Комунистичке партије“, утврдио је у свом раду „Да ли је Влада Љотић превео „Манифест Комунистичке партије“ 1871. године“ и Ђорђе Игњатовић.[14] До овог закључка, Игњатовић долази на основу анализе рукописа, стила писања и коментара који се по овом аутору у потпуности подударају са начином на који је писао Владимир Љотић. Ти се, пише Игњатовић „види из језичке анализе овог превода и натписа његовог у „Панчевцу“.“[15]
Љотић је током 1872-73. године, уз Марковића био и један од оснивача српске секције Интернационале,[16] која је имала за циљ да основне постулате интернационалног социјализма прилагоди српским могућностим, условима и потребама у чему су српски социјалисти, у крајњем, и успевали.
Кад год је боравио у Новом Саду, Љотић се највише дружио са Светозаром Марковићем. Посебно присне везе, српски социјалисти имали су са директором новосадске гимназије Нинковићем, односно са његовим кћерима Милицом и Анком, које ће постати прве српске феминистикиње.[17] Заједно са Светозаром, Владимир је сестре школовао, упућивао их на Чернишевског и утицао на то да их отац пошаље на студије медицине у Цирих. Убрзо, Светозар се заљубио у Милицу, а Владимир у Анку[18], али су те љубави, ако је веровати Љубици Љогић, увек остајале платонске и недодирљиве.[19]
Када год би се од полиције склањао у Нови Сад, пише Љубица Љотић, Светозар Марковић би своје дане проводио у Владимировом стану[20] у којем је у крајњем и довршио свој рад на „Србији на Истоку“. Управо та истина утицала је да је, након разлаза са Марковићем, Владан Ђорђевић преко либералне штампе пањкао лидера српских социјалиста да је ступио у тајне везе са Карађорђевићима, а све у циљу обарања дома Обреновића. Марковић и Љотић остали су блиски целога живота, а за Светозара, Владимир ће увек имати само речи хвале, сматрајући га за једног од највећих српских синова.
„Ова два друга и пријатеља, подједнако меке и идеалне душе на које је руски утицај оставио истинске и дубоке трагове, остали су до краја, како су само тежили и желели да буду: „нови“ и „бољи“ људи и то Светозар до своје преране смрти, а Љотић до краја свог живота, кад је у том остао усамљен међу осталим пријатељима, који су се отпочели, као практични људи, враћати обичним назорима практичног живота[…]
[…]Једини пријатељ у кога се никада није разочарао, био је Светозар Марковић. У толико му је он био дражи и милији од осталих. То никада и ничим помућено пријатељство остало је Љотићу до краја живота – и у његовој суморној предвечерњој разочараности – једина светла етапа из младости, на којој је он своју увређену и болну душу тешио и одмарао.”[21]
Свој допринос развоју социјализма, Владимир је дао и сарадњом у „Раденику“, првом социјалистичком листу у Србији и на Балкану, којег је Марковић покренуо 1871. године. По свему судећи, управо је Владимир Љотић био тај који је Марковићу, захваљујући преписци са кнезом Петром који је у то време као француски официр ратовао против Пруса, пренео вест о избијању Париске комуне.
Интересантно је да је управо Влада Љотић био једини српски и словенски потписник „Братског поздрава савезницима париске комуне од немачких и немачко-швајцарских радника у Женеви“, који је потписан „сходно једногласној одлуци“ донетој на скупштини ових радника одржаној осмог априла 1871. године. Ова чињеница не само да додатно открива да је Владимир Љотић био велики поборник Комуне, него баца још једно светло на пречесте тврдње да је управо он био тај који је о овом догађају Марковићу и „Раденику“ слао ако не све, а оно најважније информације, те да је био изузетно прихваћен од социјалиста свога доба. Овом у прилог иде и податак да је текст подршке потписан у споменутом „Темпл јунику“ што ван сваке сумње потврђује став о високом поштовању које је Љотић уживао у Интернационали.
У овом тексту се између осталог комунарима поручује да истрају у својој борби и рату „против банде монархиста који су заседали у Версају, чија су овлашћења поникла на чудноват начин“[22]
„Браћо у Паризу“, вели се на крају ове подршке, „чак иако бисте, упркос напорима и крвавим жртвама, морали да подлегнете најмоћнијим средствима власти и лажи и подмуклостима, рат би одмах букнуо утолико енергичнији и свеопштији као револуција која је израсла из стварних прилика која историјски позвана треба да освети социјално време, и која се не може уништити никаквом силом, чак ни сопственим грешкама нити погрешним потезима, већ се, упркос свим повременим поразима, стално уздиже све док не дође до тога да победоносна постоји за све и за сва времена.
Нека живи Париска комуна!
Нека живи револуција пролетаријата!
Нека живи црвена република!“[23]
Као потписници наведени су: Бекер, Лихтенберг, Луис Вајс, В. Рау, Шо, В. Верзер, Е. Х. Јахриг, С. Кененберг, Е. Мајер, Бруно Гутсман, Владо М. Љотић, Карл Боруто, Бухарц Кониг Пробст, Ед. Сатлер, Е. Хоферер, И. Циглер, А. Цимерман.[24]
У време након Комуне и након разлаза у „Уједињеној омладини српској“, у договору са братом Јевремом, Светозар доприноси оснивању „Дружине за уједињење и ослобођење српско“, које је вођено сердаром Машаном Врбицом и Васом Пелагићем спремало тајне комитете за организовање устанка против Турске. Сходно својој туркофилској и компромисерској политици, српска влада, иста она која се наводно борила за „Велику Србију“ забрањује рад „Дружине“, а њено руководство хапси и прогони.
Неодустајући од свог националног и социјалног програма, Марковић је већ основао „Централни револуционарни ослободилачки одбор“ који је наставио рад „Дружине“, у чему му пуну подршку пружа и Владимир Љотић. Врло брзо и овај Одбор[25] је успоставио везе са Србима у Босни и Херцеговини, Далмацији, Славонији и Хрватској, са Бугарима и Румунима а све са циљем да се, у складу са начелима прокламованим у „Србији на Истоку“, на Балкану подигне општа национална револуција која ће донети Балканцима толико жељену слободу и тако испунити завет дат још пред „Уједињеном омладином српском“.
„Тај велики, узвишен и дотле још неизведен програм ових владом оптуживаних издајица земље, и из земље изгнаних комуниста, био је у ствари најнационалнији програм на које је радила ова одушевљена група младих људи. Остварење тога било је мучно, тешко и опасно у изгнанству и на туђој територији, и самих, овим угрожених. Али, поред свих опасности, борцима није куражи недостајало. Основан је Одбор, да тога ради одржава везе са истакнутим националистима Србима, циришким социјалистима, родољубима из свих наших крајева. Овај је одбор одржавао везе са Хрватском и Славонијом преко Манојла Хрваћанина, са Бугарима преко Љубена Каравелова, са Босном преко Васе Пелагића. Такође је одржавана веза и са осталим српским покрајинама. Али тај Одбор није био дуга века… пошто је Аустрија тог тренутка угушила клицу доцнијег босанског устанка.”[26]
Недочекавши устанак у Босни и Херцеговини, као ни рат са Турцима, Марковић је умро 1875. године, у 29. години живота. Био је то тежак ударац за Владимира Љотића и омладински национални и револуционарни покрет. Сазнавши за прерану Светозареву смрт, Владимир је 28. фебруара написао најпознатији некролог оснивачу српског социјализма у којем је још једном потврдио чврсту повезаност са Марковићевим ликом и делом.
Владимир Љотић и Кнез Петар у устанку 1875.
Светозара више није било, али је зато устанак који је и он свим срцем спремао букнуо недуго после његове смрти. Захваљујући управо социјалистима, а пре свих Владимиру Љотићу, у Босну стиже Кнез Петар, будући Краљ Ослободилац.
Прве контакте са Кнезом Петром, а у вези са устанком у Босни, Владимир је остварио још 1873. године у Ници, у сарадњи са Светозарем Марковићем који је, као што смо већ рекли, био прилично посвећен у читаву ствар. „У све те подухвате”, пише Љубица Љотић, „био је посвећен и Кнез Петар. Али зато, његово званично учешће до почетка Устанка, сем Љотића и Светозара нико други није знао.“[27]
Након Нице, разговори су настављени у Паризу, Бечу, Новом Саду. Као посебно значајан, Љубица истиче други по реду сусрет у Ници, који се одриграо током зиме 1874 – 1875. и на којем су постављени истински темељи револуционарне акције.
„Ту, пошто су размотрене све околности, под повољним вестима о агилном и плодном раду босанских првака, који су својим везама и својом популарношћу положили солидан темељ будућој државној акцији, Књаз је био усхићен и одушевљен и није више сумњао у успех дела коме ће се на чело ставити. Браћа Хрваћани, Васа Пелагић, истакнути народни борац, због тога толико гоњен од Турака, и одведен на заточење у Малу Азију, Коста Угринић, Сима Давидовић, Сима Билбија, браћа Карани, то су била имена која су могла сакупити око себе људе, са којима су после стварани Одбори, чија је улога била велика у прикупљању усташких чета.“ [28]
У својој оцени Марковићевог односа према Босни, Љубица Љотић је, сматрамо, сасвим прецизна, истичући да су Светозар и његови другови били једини истински наследници српске државотворне политике која је, нарочито по убиству кнеза Михаила у потпуности била замрла. Била је то политика националног и балканског ослобођења и уједињења, допуњена оним што је Јаша Томић својевремено назвао „питање хлеба“.
Из сачуване Љотићеве преписке коју публици на увид износи његова супруга, јасно се види да је Влада планирао да још током 1874. године тајно и у друштву са кнезом Петром посети Босну, што су они, како саопштава Љубица Љотић и учинили током пролећа 1875. године.
„Почетком првих лепих дана, Љотић је напустио Ницу и заједно са књазом Петром обишли су разне крајеве Хрватске, Славоније и Босанске Крајине, у циљу контроле да виде како је ствар напредовала. У Загребу су се састали са Гутеђом, а одатле по Босанској Крајини са осталим пријатељима, најбрижљивије чувајући књажев инкогнито који је био под именом мајора Петровића. Да се тајна не би могла ничим наслутити, Љотић чије везе са Књазем су биле познате, морао је своје присуство брижљиво заклањати у сенци свога пријатеља Маше Хрваћанина[29], који је био један од малог броја оних који су били посвећени у ову тајну њиховог покрета. И то Љотићево заклањање толико је успешно било, да и поред његове толико значајне улоге у припремама, а доцније и у самој акцији, да је он тако рећи, остао непознат, да га мало писаца о Босанском устанку тек узгред спомињу.”[30]
Последње писмо пред почетак устанка, Владимир, кога у својим „Дневним записцима“ Кнез Петар води под шифром „200“[31], упутио је младом Карађорђевићу почетком јула месеца 1875. године.[32] У овом писму, како Кнез Петар извештава, будући устанички вођ информисан је да је подизање устанка коначна ствар и да је само питање момента када ће се у борбу кренути. Убрзо потом, извештава даље Петар, стигло је од Љотића још једно писмо у којем Владимир моли Кнеза да за потребе настајућег устанка сакупи још новца, што је Петар учинио и већ половином јула из Париза прелази ближе Босни, у Беч.[33]
„Ја сакупих једно 900 francs и одма телеграфишем 554[34] да јави 200 да ја долазим. И тако 18. Јулија кренем се из Париза за Беч и дођем – 20. Одседнем у Hotel Holler под именом Martini Kaufmana из Трста.“[35]
У Бечу, Петар борави све до пред крај августа, где преко свог оца кнеза Александра и српских социјалиста емиграната сакупља новац за устанак, а убрзо потом одлази по договору са Владимиром Љотићем у Ријеку, у коју ће убрзо стићи и сам Влада.[36]
И мада је желео да се што пре прикључи устаницима у Херцеговини која је већ била у пламену, Петар се из Ријеке поново крајем августа вратио у Беч, у којем су социјалисти наставили да преко кнеза Александра и Владимировог оца Мите сакупљају новац за устаничке потребе. За то време, како бележи кнез Петар, Владимир Љотић одлази најпре у Трст, па у Дубровник где се срео са старим социјалистом и бакуњистом, Манојлом Машом Хрваћанином. Сазнавши да кнез више није у Ријеци него у Бечу, Маша је, вели даље будући српски краљ, рекао Владимиру Љотићу да ускоро почиње и устанак у Босни те да би било добро да као истакнути војник, официр и Карађорђев унук, Петар крене у том правцу и баци се на посао организовање босанских чета пошто „тамо нема никог“. [37]
Убрзо након сусрета са Хрваћанином, Љотић одлази у Беч и са Петром крајем августа договара што скорији прелазак у Босну и то најпре у Дубицу.
„То и би. Пођем рано сутрадан, дођем око једанаест и по у Сисак, ту узмем одма кола, која ме доведу прекосутра ујутру у шест сати у Дубицу. На путу чујем да су Турци попалили сва села наша која се на граници налазе и да устанак траје већ осам дана, и то да је почео у Козари у манастиру Моштаници.
У Дубицу дођем право код Маше и јавим му да ћу се убудуће звати Перо Петровић. Маша[38] је био слаб од неког времена и лежао је, а његов млађи брат Мојица[39] заступао га је свуда и у свим пословима. Код Маше нађем се са поп-Милем Опачићем Мијуком и са другим личностима који су радили на устанку.
Одсео сам у биртију, која се налази преко пута Машине куће. Ту сам имао прилику за ручком упознати се са више Бошњака, који су побегли и који тобоже раде да устанак поткрепе и Бошњаке да на то наговарају. Али ниједан од тих мили браћа није био намеран, нити сам да купи људе, нити да је предводи и да пође напред. Понајвише трговци и имућнији људи, али кукавице!“[40]
После пар дана проведених у Дубици, Мојица Хрваћанин и Стојан Угринић, такође социјалист, превели су Петра до Костајнице, а убрзо потом, пошто је постао „сумњив“ у Дубици, кнез у договору са Машом Хрваћанином одлази у Црквени Бок код извесног свештеника Стеве Котура који га је скривао. Овде је Петар провео неколико дана и за то време, како сам пише, не могавши да издржи, Маша је своме брату открио стварни идентитет Пера Петровића. „Од тог доба“, вели тужно кнез „почеће се да се противу мене ради.“[41]
Из Црквеног Бока, Петар одлази за Јасеновац, а одатле у договору са Мојицом Хрваћанином за Стару Градишку, где су се почели сакупљати устаници. У Градишки, Петар се поново сусрео са социјал-анархистом Стојаном Угринићем који га је, мимо кнежеве воље, убеђивао да се стрпи до коначног преласка у Босну.
У Сиску, Петар се 30. августа поново срео са Владимиром Љотићем који је дошао да утврди последње чињенице пред кнежев прелазак у Босну. Из Сиска, Љотић је прешао у Дубицу, касније у Јасеновац и најпосле у Градишку.[42] Пред растанак, како вели сам кнез, Владимир је младом Петру скренуо пажњу да се чува Петра Петровића – Пеције који га је тражио и за кога се сумњало да је од кнеза Милана отпослат да убије будућег српског краља.[43]
Кнез и Љотић су се растали другог септембра када Владимир одлази најпре у Загреб, одакле прелази у Беч, Боксек и најпосле Букурешт, како би преко свог оца, кнеза Александра и Бугарског комитета наставио са прикупљањем новца и оружја за устанике.[44]
Владимира Љотића видимо већ 17. септембра у Костајници[45], одакле извештава кнеза Петра да је део потребног наоружања стигао те га позива да под хитно дође к њему. У устанак, Петар се и званично укључио 28. септембра преласком у рејон Ћорковаче (Бужим), на самој граници „аустријске“ и „турске“ Крајине. Са Владимиром, Петар се према сопственом сведочењу сусрео и шестог и седмог фебруара 1876. године у Сиску.[46]
Поштујући одлуке Јамничке скупштине и страхујући да ће, како сам вели, Србија услед његовог присуства у борбама, отказати помоћ босанским устаницима, кнез Петар је невољно прве недеље јула месеца 1876. године напустио Босну[47], а српски социјалисти, бивајући у тешком положају и притиснути Милановом полицијом, захтевали су од свог пријатеља Владимира да се огради спрам њих и спрам пријатељства са Петром Карађорђевићем који се у очима кнеза Милана додатно „компромитовао“.
„Ту тешку мисију, социјалисте из Србије[48], јер Босанци су остали увек са Љотићем, натовариле су другу Ђури Љочићу, да једним писмом у име свих другова достави Љотићу тај ултиматум. На то писмо, које нам је нестало, одговорио је Љотић 15. јула 1876. године Ђури Љочићу, дакле одмах по завршеном устанку. Из њега се да видети садржина и писма Ђуре Љочића. Овде ћемо изнети главне пасусе тог одговора:
„Прво писмо које ми од тебе стиже од кад се растадосмо, ти завршујеш овим речима: „Ја бих ти још једном препоручио да раскинеш сваку везу са тим људима, или на вазда да се јавно одрекнеш од свију твоји другова“.
Нећу да те питам, што ми по обећању ниси давно писао и известио ме о стању ствари, које те је, по садашњем твом писму судећи у ужас довело. Нећу да те питам зашто ниси то твоје писмо и фактима поткрепио. Па нећу да те питам ни за узрочник овог твог завршавајућег алтернатива, који личи управо на категорички императив и упућује ме на сумњу да си ми тога ради баш и написао цело писмо.
Ја ћу све да оставим на страну, нити ћу да испитујем тачност твојих разлога, којима главни услов фали. Хоћу твоје писмо да сматрам као обично пријатељско, и као такво да га читам и тумачим без икаквих задњих мисли. И као мом Ђури, мом другу и пријатељу, мојему другом „Ја“, јер ја тако пријатеље сматрам, да ти одмах речем, да ме је твоје писмо изненадило. Читајући га, ја сам се често питао, да ли је могуће, да се ми тако слабо познајемо, да тако мало познајемо мисли један другога, када поред све узајамне нежности морамо са зебњом један другог да гледамо у очи!? Је ли могуће да су сви наши досадашњи односи само зато постојали, да се између нас провалија начини! Је ли могуће, да човек човека, у исти мах и искрено за пријатеља и за подлаца сматра? Како би ти назвао људе, који увиђају код неког непоштење, али као таквог сматрају га, тек пошто им он изричну дозволу за то да? Какви су то одношаји међу таквим људима и на шта се они удружују?
… Шта хоћемо ми управо? Уједињење Српства. То уједињење претпоставља ослобођење, а ослобођење Српства не бива без пропасти Турске, па и Аустрије. Да ли нама може бити, према томе главна брига, хоће ли црногорска капица заменити београдски генералски шешир, или обратно? Онда се ми не разликујемо од Либерала које критикујемо. Или још црње, да се покријемо ушима и да признамо да не знамо шта хоћемо и шта желимо.
Не мој Ђуро, у стварима где се народа, где се идеје и њеног остварења тиче, шеврдања нема. Трансакција, ако их мора бити, нека буду. Али оне не смеју, ни у каквом случају, начело да потру. То су у неколико аксиоме, које политичким раденицима морају вазда пред очима бити, иначе могу постати сателити, или сателиту сателит, а да то и не знају…“[49]
Бранећи дакле став да идеја ослобођења и уједињења српског мора бити основ сваке борбе и мерења квалитета пријатеља, Владимир је стао уз Кнеза Петра[50], остајући, заправо, и на страни својих пријатеља, за које је сматрао да ће, са протоком времена схватити и исправити своје грешке. На тај начин, Пашић, који ће касније тобоже бити поштовалац Краља Петра, натерао је Љотића да уради оно што Светозар Марковић од њега никада захтевао. Да бира и да се одриче својих пријатеља.
Решивши да остане уз Карађорћевиће, исте 1876. године, Владимир постаје лични секретар и најпоузданији пријатељ старог Кнеза Александра, а када је кнез са породицом дошао на своје имење Боксек, у близини Арада, у нови дом Карађорђевића преселио се и Владимир Љотић. Дане у којима се српска устаничка војска стапала са регуларним београдским и цетињским војницима, Владимир проводи у разговорима са Кнезом и пољским радовима, подучавајући младог кнеза Ђорђа. Најчешћи кнежев гост био је његов стари пријатељ и саборац, Владин отац Мита, који је Кнезу преносио вести из Отаџбине, али и из Бугарског комитета у Влашкој на чијем је челу стајао Љубен Каравелов, а за шта су се и кнез и Влада Љотић константно распитивали.
У босанском устанку, након повлачења војводе Мркоњића, Љотић више није директно учествовао, а о дешавањима западно од Дрине сазнавао је преко појединих устаника и још више преко емигрантске штампе и чијем је писању, а у сарадњи са Кнезом Петром и сам повремено суделовао.
Аутор текста – Стево Лапчевић, члан Удружења Краљевина Србија из Сремске Митровице
ФУСНОТЕ
[1] Након српске револуције 1848. године, у којој је учествовао као добровољац, Димитријев отац Мита постаје помоћник Управника београдске вароши, а био је и смедеревски кандидат за „Светоандрејску скупштину“, али је његову кандидатуру суспендовао Гарашанин пошто је знао да је Љотић велики приврженик Кнеза Александра Карађорђевића којег су „Уставобранитељи“ желели да оборе. Више о томе: Љубица Вл. Љотић: „Мемоари“, Минхен 1972. година.
О самој „Светоандрејској скупштини“ на којој је енергично бранио права кнеза Александра, Мита није никада имао лепих речи, увек истичући да је била састављена од „полицијских чиновника”. Тако, у једном писму сину Владимиру, Мита вели да је у општем метежу који је настао током и непосредно по окончању Скупштине чак и потегао пиштољ на Гарашанина. Ипак, 22. децембра 1858. године, Београд је напустио кнез Александар, а у његовој пратњи био је и наоружани Мита Љотић. Иза себе је оставио и своје имање и породицу.
[2] Љубица: 51.
[3] Каревелов се са пуно права сматра зачетником српског реализма у књижевности. Био је поборник српско-бугарске сарадње и братства. Владимир Љотић био му је кум на венчању са Српкињом Наталијом.
[4] Љубица: 52.
[5] Највећи број њих је нестао током Првог светског рата.
[6] Приликом прославе двадесетогодишњег песничког рада Јована Јовановића Змаја у Новом Саду 1. Новембра 1873. године, „озлоглашени комуниста“ како је новосадски велики жупан Андреја Флат назвао Владу Љотића, изпио је здравицу у којој је рекао да народ може наћи совје добро и своје бластање само у комунистичком учењу: стога је ставио на срце народним песницима да негују то учење.“ Игњатовић: 105
[7] Али и обратно, прим. аут.
[8] Љубица: 52.
[9] „Кнез Александар и његов син Петар бурно су мотрили не само на збивања у Србији, него и на покрете у европском делу Турске; догађаје у Аустро-Угарској и Русији такође су пажљиво пратили. Окупљали су политичке емигранте и незадовољнике из Србији, а били су у вези и са српским питомцима на страни. Карађорђевића дом помагао је неке од тих емигранза. Петар А. Карађорђевић се преко свог пријатеља Владимира Љотића, социјалисте, упознао са радом Уједињене омладине српске и српских социјалиста.“ – Дневни записи једног усташа о Босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године, Београд, 1983. година, стр. 10-11.
[10] Љубица: 54.
[11] Љубица: 54.
[12] Љубица: 55.
[13] „Манифест комунистичке партије“, „Панчевац“ 1871. Година.
[14] Рад је као сепарат из Зборника музеја Србије бр. 28, 1994. објављен 1997. године у Београду.
[15] Игњатовић: 96.
[16] Секција је током прве половине 1872. године добила и своју штампарију коју је помагао лично стари Мита Љотић, Владимиров отац.
[17] Наравно, овај термин треба разумевати другачије од ововременог у оној мери у којој су се ондашње жене бориле за право на школовање и уопште равноправнији статус у друштву. Оне су такође сматрале, као што је случај са Милицом Томић, супрогом Јаше Томића и ћерком Светозара Милетића, да жене треба подучавати и новим женским занатима и знањима која могу да помогну у свакодневном животу. У ту сврху, Милица је чак основала и водила лист „Жена“.
[18] Љубица: 57.
[19] Милица Нинковић касније се удала за Перу Тодоровића.
[20] Љубица: 58.
[21] Љубица: 59.
[22] Марковић, Целокупна дела, 15. Стр. 45.
[23] Марковић, Целокупна дела, 15. Стр. 46.
[24] Марковић, Целокупна дела, 15. Стр. 46.
[25] Интересантно је истаћи и то да је у овом Одбору било активно мноштво српских официра, међу којима и потоњи Војвода Радомир Путник.
[26] Љубица 61, 62.
[27] Љубица: 69.
[28] Љубица: 80.
Врло брзо, како смо већ у пар наврата навели, развила се омладинска револуционарна мрежа коју су водила браћа Манојло и Моја Хрваћани, Коста Угринић и Васо Пелагић, те омладинци из Србије: Пашић, Тодоровић, Велимировић, Љотић, Ценић и други. Велику посвећеност идеалу слободе посведочио је и Димитријев брат Лазар Ценић, млади лекар, члан Марковићеве групе у „Уједињеној омладини српској” и устаник у чети војводе Петра Мркоњића, који је погинуно на Козари 1876. године. Сахрањен је у Босни, код манастира Моштанице. Због ове жртве, слободарска Швајцарска је Лазару подигла и споменик у Женеви. Љубица: 79, фуснота 12.
[29] Маша је био анархиста, блиски сарадник Бакуњина. Једно време, Бакуњин је живео у његовом стану у Цириху.
[30] Љубица: 80.
[31] Дневни записи једног усташа стр. 105.
[32] Дневни записи једног усташа стр. 17.
[33] Више о томе у: Дневни записи једног усташа о Босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године.
[34] Под овим бројем крио се, према Петровом шифрарнику, још један социјалист Никола Нешић, прим. аут.
[35] Дневни записци једног усташа о Босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године, Беград, 1983. године, стр. 17.
[36] У Ријеци, Кнез Петар је отсео у Hotel Europa и то под именом K. Gregor, фабрикант „aus Siebenburgen“.
[37] Дневни записци једног усташа о Босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године, Беград, 1983. године, стр. 19.
[38] Мисли се на Манојла Хрваћанина, прим. аут.
[39] Моја Хрваћанин, значајно је споменути, суђен је 1908. године у Загребу као један од „велеиздајника“ заједно са браћом Прибићевић и био осуђен на седам година робије.
[40] Дневни записци једног усташа, 20.
[41] Дневни записци једног усташа, 21.
[42] Дневни записци једног усташа: 23.
[43] Дневни записци једног усташа: 24.
[44] Дневни записци једног усташа, 24.
[45] Дневни записци једног усташа: 28.
[46] Дневни записци једног усташа: 62.
[47] Дневни записци једног усташа: 103.
[48] На чијем се челу налазио Никола Пашић.
[49] Љубица: 89-90.
[50] У Темишвару, Владимир Љотић и Кнез Петар Карађорђевић покренули су лист „Народни гласник“ који је остао веран идеалима Уједињене Омладине Српске и социјелистичке групе Светозара Марковића у њој.
