У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Стеве Лапчевића, члана Удружења Краљевина Србија из Сремске Митровице – „ Од Косова ка Метохији и назад“.

   

Текстови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија

Где небо плаво савија свод

Од поражених отета, победницима још увек страна, косовска „република“ заправо и није друго до огледало бесмисла. Ругло и мрак у којем свако покушава да узме што може, док може. Тамни вилајет у којем ће се кајати и онај који узме и онај ко остане празних џепова. Какви ослободиоци, таква и слобода

Без превелике контроле на коју смо обично навикли, аутобус је прешао административну линију. Под окриљем мрака нађосмо се на Косову и Метохији. Ноћ је најбоље доба за прелажење онога чега нема. Црнило умрлог дана сакрива све у шта вас убеђују да постоји, а иначе варљиве очи некако лакше прихватају истину да стоје пред оним у шта ни саме не верују.

Кроз окно аутобуса окићеног регистарским таблама за које смо прихватили да нам одговорају и још горе – не сметају, у мраку прикованом за врхове планина, поглед лови хајдуке. Биће да до памети још увек не долази податак да по земљи која се дроби под точковима аутобуса Срби више не ходају. Пролазимо Митровицу, на запад ка Истоку, па на југ. Ка Пећи и Дечанима. Призрену и Светим Архангелима. Богородици Љевишкој и Лазаревом Прилепцу.

„Онамо ‘намо, за брда она“, то је наше одредиште.

   

Ка зеленом гају

Сунце је открило истину. Мојим очима стару већ 12 година, колико дуго прелазим оно чега нема да бих се спојио са оним што ће бити. Они који су у рату што га је за црног двоглавог орла водила северна звезда изгубили недостају пустој земљи на коју се ипак нису настанили они који су у туђој бици за сопствену „слободу“ победили.

Да би се дошло до „зеленог гаја“, под којим се, како је у српској „Марсељези“ писао Краљ Никола Петровић-Његош, „уздижу Дечани свети“ мора се проћи кроз косовску „републику“. Кроз оно чега нема, ка ономе што ће бити када све и сви прођу.

А та „република“, призната, прокламована или не, већ 12 година није отишла даље од једне у читавом низу дивље саграђених руина које „красе“ косовске друмове, а која ми је запала за око када сам недавно са групом хуманитараца и волонтера из Удружења „Краљевина Србија“ боравио у јужној покрајини.

У приземљу зграде саграђене на брзину и без реда (чисто да иде у корак са „републиком“), смештена је перионица аутомобила. „Република“ је одвећ сиромашна, зависна од увоза, па њеној „деци“ која још увек нису довољно кувана да би била поједена не преостаје много до да за свега пар евра перу аутомобиле. На другом спрату смештено је неколико веш-машина. „Из увоза“. Да се нађу, уколико уз полирање кола неко треба и уређај за полирање рубља. На трећем спрату стамбени простор. Никада завршен смештај у кући у којој онај ко ју је на дивље, без реда и правила саградио неће ни живети.

Таквих кућа, заграђених не великим зидинама као раније, већ хрпом смећа које косовски ветрови разносе окупираном и отетом земљом, има на сваком кораку. Уз кич копије Кипа слободе и једнако комичне споменике захвалности НАТО пакту, оне су слика и прилика стања у којем се „република“ налази.

Од поражених отета, победницима још увек страна, она заправо и није друго до огледало бесмисла. Ругло и мрак у којем свако покушава да узме што може, док може. Тамни вилајет у којем ће се кајати и онај који узме и онај ко остане празних џепова. Какви ослободиоци, таква и слобода.

„С огњишта милог бјежи ми, куго, зајам ти морам враћати већ’!“

    

Дечани свети

Крај кивота Светог Стефана Дечанског, у његовој задужбини у Дечанима и једном од бисера српског средњег и свих потоњих векова, осетио сам истинску слободу.

Опасани невидљивим зидовима и гласном тишином братије, Дечани и данас исијавају као један у низу драгуља који сведоче о српској постојаности на Косову и Метохији. Њега крадљивци Тамног вилајета неће понети са собом. Из вреће, коју лопови буду вуцарали по свету, заплетени дубоко у утробу земље која се не схвата исклизнуће Дечани, Симонидина Грачаница, Лазарев Драганац, просуће се Патријаршија у Пећи са својим црквама, дугачким плочама по којима се не хода, безименим патријарсима што тихују у туђим гробовима, са својим троном и „Шам-дудом“, најстаријим српским дрветом које је у пећкој порти пре седам ипо векова, по повратку из Свете Земље засадио Архиепископ Сава Други. Под њим је Арсеније Чарнојевић пошао у Срем. Дуд је српско дрво. Зато му се и враћамо. У грешки оних који би нас на врбе можда и лежи наш опстанак.

Док лагано крећемо ка Призрену, размишљам о Христосу са мачем. Јединој таквој икони у свету коју су српски неимари оставили на зидинама Високих Дечана. Истина и лаж не могу бити измирени, не могу ни мудрост и глупост, добро и зло, правда и насиље, скотство и човечност, невиност и разврат. Тим мачем, поручују Дечани, мрак ће и овај пут бити одвојен од таме. Управо са том надом, пошли смо мачу Светог Архангела Михаила и манастиру Светих Архангела које је крај Призрена саградио Цар Душан.

„Молитва у њих присваја рај…„

 Повратак дому

На прагу манастира претопљеног у Синан Пашину призренску џамију дочекао нас је Отац Михајло. Последњи бранич невидљиве светиње и носилац имена оног Архангела који га је повише царског града довео. Нас да пропутујемо и помогнемо, њега да ту остане. Заувек.

Под сводом обновљеног конака спаљеног 2004. године, утопљени у звук хармонике и мелодију Старе Србије, одсаборовали смо своје најлепше вече. Можда је Бог и желео да нас у муци сабира на местима која смо заборављали и скрнавили у данима када нам је све било дато. Лагана летња киша и свежа призренска ноћ.

У маленој импровизованој цркви, у манастирској трпезарији, служено је Јутрење. На њему „гости“ из Ораховца. Повратници и они који то нису, жртвеници за свест која се успавала у меким душецима, заглавила у халабуци митингаша и других који су тежину „најскупље речи“ ипак успешно проценили сребром.

Живот у Метохији је тежак, такав да нема оних који би се одрекли своје лагодности ради одбране речи коју још увек држимо тешком. То је живот у гету, у страху. Живот без много наде, али са доста љубави. Јер како другачије до љубави објаснити чињеницу да се у Хочи, Ораховцу и другим знаним и незнаним српским острвима и даље рађају деца. Са једнаким сјајем у очима и једнаком љубави према игри као и наша… која у лепотама прозаичних брига ни не слуте шта је живот.

Праћени кишом, спустили смо се у Призрен. Царски град место себара и властеле сада насељавају неки нови људи, они што његовим маленим каменим улицама мирно пролазе крај споменика „војницима“ оне „војске“ која је без стида и срама спаљивала Цркву Светог Ђорђа, Богородицу Љевишку, Свете Архангеле… Они који су споменик „ослобиоцу“ поставили у близини спаљеног и унакаженог Георгијевског храма вероватно су и сами „ослобађали“ Призрен од Срба.

Док прелазимо призренске мостове, мере нас као странце. У граду у којем тренутно живи туце Срба, нас четрдесет свакако изгледамо сумњиво. Не дирају нас. Очи раде што руке не смеју. Демократија није само за каубоје, већ и за индијанце. Сатеране иза решетака. У резерват у којем се сада обнављају Богословија и спаљене светиње. Срба нема, али има туриста који осим онога што су Срби саградили неће имати шта да виде.

И док нам једино Горанци са сузама у очима поручују „Збогом“ и преклињу да се у Призрен некада вратимо, напуштамо решетке Богородице Љевишке и полазимо пут Гњилана. На пут ка Ранилугу и Прилепцу, родном месту Кнеза Лазара испратио нас је мујезин са џамије Синан Пашине. Оне коју Срби нису разградили да би од ње обновили своје Архангеле.

„Онамо, ‘намо… да виђу Призрен, та то је моје – дома ћу доћ!“

    

Разорен двор

Са Прилепца Косово се види боље него са Газиместана. Ту, на каменом врху на којем је рођен Свети Кнез Лазар земља не трпи чизму страних „заштитника“, већ се отвара ка небу под којим смо и даље – једно. Заробљена између непризнања и нужде, могућности и опстанка, Општина Ранилуг са својих шест хиљада становника центар је Срба у Косовском Поморављу.

Ранилуг је успео да опстане. У њему је све више деце, путеви се асфалтирају, уређују школе, њихова игралишта и тргови. Овде се ропство побеђује јутром, песмом и грајом, а враћа му се са вечери када се у мраку и тишини размишља о неколици преосталих Срба у недалеком Гњилану у које већина становника малене српске општине ретко када и залази.

За Видовдан, у Великом Ропотову одржава се богат културно-уметнички програм. Тек да се види да Срби још увек дишу и да се нису заборавили. Игра се за за своју, пева за душу оних који тада у Ропотово дођу, а плаче… за оне којих на Косову и Метохији више нема или у тишини, тамо око Дечана, Призрена и Пећи преживљавају како је јетино могуће. Волећи, ћутећи и трпећи.

Са Прилепца Косово се не гледа очима влажним од суза, већ од свежег ваздуха и ветра који подигнут са врхова Шаре и Проклетија доноси ново време. Новог краља и новог цара.

„Онамо покој добићу души, кад Србин више не буде роб.“

    

Аутор текста – Стево Лапчевић, члан Удружења Краљевина Србија из Сремске Митровице