На данашњи дан пре 101 године, 16. новембра 1914. отпочела је Колубарска битка. У знaк сећања на велику победу која је уследила након огромног страдања наших предака, објављујемо текст г. Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Сећање на Колубарску битку“.
Колубарска битка је једна од највећих и најзначајнијих победа не само наше, него свих савезничких војски у Првом светском рату.
Измучена војска малене Краљевине Србије нашла се пред потпуним сломом. Измождени болестима, ранама задобијеним у биткама на Церу и Јадру, са мало или ни мало како пешадијске тако и артиљеријске муниције, без довољно хране, обуће и одеће, српски војници су преживљавали најтеже тренутке од почетка рата.
Суочени са јаком непријатељском офанзивом и немилосрдним уценама савезника, који су своју помоћ Србији условљавали тиме да наша влада део територија освојених у Балканским ратовима преда Бугарској, како би ова ушла у рат на страни савезника, деловало је да је слом неизбежан и неминован.
Међутим, снага и храброст српских јунака, и генијалност тада генерала, а након битке војводе Живојина Мишића, су показали да је некад и немогуће ипак могуће!
Развучени фронт, дугачак скоро 200 километара, бранила је уморна и измучена војска, која је због недовољног људства и ратног материјала била приморана на стално повлачење.
Командант Прве армије, генерал Бојовић бива рањен и на његово место 14. новембра 1914. долази дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде – генерал Живојин Мишић.
Од првог момента генерал Мишић жели да на офанзиву Аустро-Угара одговори контраофанзивом, али убрзо постаје свестан да је са тренутним стањем то неизводљиво.
Током битке, српска војска трпи још један, огроман удар. Дуго очекивана артиљеријска муниција, без које је потпуни слом био неминован, најзад стиже из Француске, али је калибар пристиглих граната био неупотребљив за наше топове! Ужурбано се железницом транспортује од Ниша до Крагујевца, где је извршена прерада чаура, како би могла да буде употребљена. Војвода Путник српску железницу због ових заслуга касније назива „петом српском армијом“, јер да није било ње транспорт граната лошим, расквашеним и блатњавим путевима никад не би био могућ.
Након вишедневних константних борби у којима су српске снаге претрпеле велике губитке, Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се налази Прва армија као „врло лошу“ и износи свој план Врховној команди српске војске – да повуче главнину снага Прве армије на линију западно од Горњег Милановца, како би се уморна војска неколико дана одморила и повратила жестоко пољуљани морал.
Врховна команда не одобрава овакав план, уз образложење да то угрожава остатак фронта и да би и Београд морао да буде предат без борби, али Мишић остаје непоколебљив у својој одлуци и наређује повлачење главнине Прве армије, што Врховна команда на крају и прихвата. Забележено је да је приликом телефонског разговора са војводом Путником, Мишић рекао:“Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који носим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при том. Дајте команду коме хоћете али докле ја командујем армијом има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу.“ Повучен је одлучујући потез, који се и дан данас изучава на свим светским војним академијама, као јединствен и генијалан!
Измучени војници најзад 1. и 2. децембра могу да преспавају у топлом, да окрпе исцепане шињеле и бар мало залече задобијене ране, док аустро-угарска војска 2. децембра тријумфално улази у напуштени Београд.
Због проблема са недостатком командног кадра, јер је велики број официра и подофицира изгинуо у борбама, Врховна команда је приморана да повуче један тежак, али неизбежан потез – Скопски ђачки батаљон бива упућен на фронт! Цвет српске интелигенције, које данас памтимо као 1.300 каплара, морао је да да своју жртву за слободу Отаџбине!
У тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије, десило се управо супротно! Аустро-Угари нису успели да искористе повлачење српске Прве армије и да задају одлучни удар. Као што је све освајаче који су кренули на Русију зауставила руска зима, тако су војску Црно-жуте монархије зауставиле српске планине, непроходне за бечке цокуле, али не и за шумадијски опанак.
Одморни и опорављени војници из три дивизије Прве армије, 3. децембра 1914. крећу у одлучни противнапад. Аустроугари, који су сматрали да је српска војска на коленима и да је само треба дотући, у чуду гледају како на њих јуришају исти они који су се до пре неколико дана повлачили. Наша војска успева у овом нападу и наредних дана константно напредује, потискује и разбија аустријске редове, да би 15. децембра ослободила и Београд, у који и поред борби које још трају, одмах улази и Њ.В. Краљ Петар Први!
За заслуге у бици, Живојин Мишић, указом Њ.К.В. Регента Александра од 4. децембра 1914. бива унапређен у чин војводе! Врховни командант је том приликом Војводи Путнику поводом Мишићевог унапређења рекао: „Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали.“
Српска врховна команда 16. децембра 1914. објављује: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника.“
Аутор текста– Урош Парезановић, генерални секретар и шеф ресора за односе с јавношћу Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments