У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Шта је уставна парламентарна монархија “.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Говорећи о монархији и потреби њеног поновног успостављања у Србији, често се суочавамо са чињеницом да доста људи и даље има погрешну слику о томе шта је монархија, износећи тврдњу како је то „застарео, назадан систем који не одговара потребама једне модерне земље“. Проблем је у томе што људи уопштено говорећи недовољно или врло мало знају шта је то уставна парламентарна монархија, него о Краљу имају представу као о суровом средњовековном тиранину који у једној руци држи топуз, а у другој мач, па наизменично удара и сече своје поданике… А нису ни свесни колико је то, најблаже речено, погрешна и искривљена слика базирана на предрасудама и недовољном познавању чињеница.
Мени је лично, прво, несхватљиво да било који грађанин Србије, који бар мало познаје нашу историју, може да има такву слику. Јер у Србији, чак ни у средњњем веку, ми нисмо имали такве владаре – сетимо се само светородне лозе Немањића, деспота Стефана и његових наследника Бранковића (неправедно оцрњених у народном предању). Неке друге земље јесу, то је историјска чињеница, и у неким од тих земаља је и дошло до укидања монархије управо због самовоље и суровости њихових владара. Што је, узгред речено, било легално и легитимно, јер је било по вољи народа тих земаља, док у Србији то није био случај – монархија је укинута вољом једне партије, на лажираним изборима којима је претходила жестока репресија и убијање (и буквално и фигуративно) сваког другачијег мишљења.
С друге стране, када говоримо о данашњем времену, довољно је бити само мало информисан о свакодневним дневно-политичким темама, и погледати које су то земље монархије. Да ли су Велика Британија, Норвешка, Шведска, Шпанија, Белгија, Холандија, Данска, Канада, Аустралија, Монако, Јапан назадне земље са репресивним системом, или најразвијеније земље Европе и света? То су земље које могу само да буду узор и пример другима у свим сферама, од демократије и поштовања људских права до економске снаге. (Многи ће се питати откуд Канада и Аустралија на овом списку, али то само говори о необавештености и недовољној информисаности – поставите себи само једно питање:„Како се зове председник неке од ових држава?“ Не знате – е то је зато што га и немају, Аустралија и Канада су земље у којима је шеф државе монарх Велике Британије, што је у овом тренутку Њ.В. Краљица Елизабета Друга. И кад сам већ поменуо Канаду, не могу а да се не сетим и не поменем једну слику која кружи по друштвеним мрежама – у Канади је тренутна влада тако организована да је министар здравља лекар, министар транспорта астронаут, министар економског развоја финансијски аналитичар, министар одбране војни ветеран, министар правде је правник који је радио као јавни тужилац, министар науке је доктор наука, финансије води успешан бизнисмен… Ни мало ретроградно.)
Баш због те недовољне информисаности и предрасуда се управо и мора истаћи управо шта је то уставна парламентарна монархија.
Уставна парламентарна монархија је систем у коме је шеф државе наследни монарх (краљ, кнез, цар) који има уставом и законима строго дефинисана како права тако и обавезе и који је одвојен од законодавне власти, која је оличена у парламенту и од судске власти која је опет одвојена и од монарха и од парламента. Парламентарна већина, коју бира народ на слободним и деморатским изборима, бира премијера и владу, који уз монарха чине извршну власт. Избор премијера као и министара потврђује Краљ. (Теоретски, извршна, законодавна и судска власт су одвојене и у Републици Србији, али у пракси то није тако и историјски гледано, од насилног увођења републике, није никад ни било.) Законима и уставом дефинисаним овлашћењима, парламент и влада штите народ од самовоље монарха, али исто тако монарх својим овлашћењима штити народ од самовоље политичких странака које сачињавају владу и парламент.
Поновићу опет реченицу коју сам толико пута цитирао у својим претходним текстовима – у уставној парламентарној монархији однос власти коју има Краљ и коју има влада је најбоље објашњена у реченици „Краљ краљује, а влада влада„. Главне одлуке које се тичу вођења државе доносе влада и скупштина, а Краљ, као нестраначка и надстраначка личност, је фактор стабилности, јединства, континуитета и помирења и он је ту да помогне политичарима у превазилажењу страначких сукоба и да усмери носиоце власти ка заједничком раду у корист државе и народа. Док су посланици и чланови владе пре свега слуге својих партија и заступници ставова само једног дела грађана, Краљ је монарх и репрезент целокупног народа, он је суверен и левице и деснице, и конзервативних и либералних грађана и као такав помаже влади и политичарима у вођењу земље.Тај систем је омогућио да данашње монархије буду и најуспешније земље на свету!
Позиција Краља у модерним уставним монархијама може деловати као лака, пошто се о данашњим монарсима углавном говори када обављају своје церемонијалне дужности. Али у монархијама Краљ представља много више и има много већу одговорност од политичара. Зашто је тако? Зато што док политичари углавном ствари посматрају краткорочно – на рок од 4, 5 година, колико им већ траје мадат, Краљ је увек ту. Владе дођу и прођу, парламенти се мењају, али држава мора да увек постоји и тај континуитет постојања је оличен у функцији монарха. То је исказано и у оној чувеној реченици „Краљ је мртав – живео Краљ!“ Она неком може деловати морбидно, ето човек је умро а неко се већ радује што следећи долази на његово место, али то уопште није тако. Та реченица одражава неопходност континуитета! Смрћу једног човека држава не престаје да постоји, па макар то био и Краљ, она мора да настави даље, а то јој управо омогућава постојање монарха као суверена. (Што се не може рећи ни за једног политичара, њима је много својственија једна друга максима, која се приписује једном апсолутистичком монарху – „После мене потоп“.) Сетимо се примера Белгије, која је скоро била у тешкој парламентарној кризи, са немогућношћу формирања владе. А то је земља која је поприлично растрзана поделама на Валонце и Фламанце. Али Белгија је наставила да постоји и да функционише и ако поприлично дуго није имала владу, а зашто? Зато што има Краља!
Сваком владару једне уставне парламентарне монархије је у интересу да му земља буде што напреднија и просперитетнија, јер ће после њега на функцију доћи неко од његове деце. И као свако добар родитељ и домаћин, он жели да својим потомцима пружи добру полазну основу. Краљ нема резервни положај. Он не може, ако нешто погреши да оде у опозицију, па да се нада новом избору када народ заборави шта је урадио. Краљ је увек ту!
Битна одлика Краља у уставној монархији је и та што је он неутралан, политички неопредељен и независан од било каквих центара моћи, спреман да преузме тешку одговорност у име свих. Значај Краља као институције је што он никоме не „дугује“ за свој положај и као такав јесте гарант уставних права сваког појединца – он не „дугује“ ни финансијерима, ни тајкунима ни разноразним другим интересним групама које током кампање задужују политичаре. За разлику од њих, Краљ „дугује“ само и искључиво свом народу!
Постојањем Краља на месту шефа државе, не може се десити да било који појединац или политичка групација, преузме више власти од онога што јој по Уставу припада. Краљ има обавезу да подједнако заступа права и да се брине о свима, а не само о својим бирачима.
Зато модерне монархије и јесу међу најуспешнијим земљама света, јер се у њима успоставља та фина равнотежа између ниво свакодневне политике (који МОРА да постоји, ма колико смо сви ми уморни од политичара и може нам деловати да су нам непотребни и сувишни), заступљеног у парламенту и влади, и нивоа државотворности, оличеног у Краљу! До те равнотеже о којој говорим се долази тако што је у монархијама, законским и уставним овлашћењима и ограничењима тачно дефинисано која су права и обавезе Краља, а која парламента. И у тим системима, постоје механизми који омогућавају да се та равнотежа и одржи, као што сам већ и напоменуо! Ако пут којим једна држава иде замислимо као узак мост изнад провалије, где сваки дисбаланс може бити погубан (што имајући у виду све околности које постоје у спољнополитичким окружењу уопште није претеривање) постаје нам јасно зашто је та равнотежа неопходна. Губитак равнотеже где би нека страна превагнула би могао да буде и јесте веома опасан…
Питање које често постављају људи који се интересују о монархији је: „Да ли Краљ сме и може да се меша у функционисање и рад парламента и владе?“ У различитим државама је то дефинисано на различите начине, али суштина је мање више иста и уопштено говорећи влада и парламент су независне институције, док постоје одређене полуге којима монарх може деловати. Осим тога што формално одобрава законе које изгласа парламент, Краљ има право да неке законе врати парламенту на поновно разматрање, што се када погледамо примере и искуства европских монархија не дешава често, него онда када ти закони изазивају широко незадовољство јавности. Такође монарх одобрава избор премијера, али постоје примери, додуше ретки, када до тога није дошло, где је то искључиво у циљу очувања демократије и парламентаризма. Тако је заступник британске Круне, гувернер Квинсленда (Аустралија) сер Волтер Кембел одбио 1987. да одобри реконструкцију владе ове аустралијске државе коју је предложио премијер сер Џох Бјелке – Петерсен, зато што премијер, чије је вођство било оспорено у његовој Националној партији Аустралије, није уживао јасну подршку своје владе. Због овог поступка Кембел је касније похваљен за разборито вођење земље у време кризе. Мада и не морамо толико гледати друге земље да би смо видели како ствари функционишу, довољно је само да се сетимо врхунца наше демократије из времена Краља Петра Првог, монарха кога су и републиканци волели.
Са друге стране, мора се напоменути да су и економски гледано уставне монархије бољи систем од република, из једног простог разлога – штедљивије су! У монархијама нема председничких избора (који су се у Србији догађали и чешће него што мандат предвиђа), а само као пример наводим да је (како су пренеле новине) за председничке изборе 2012. године из буџета било издвојено 1,39 милијарди динара! Поред тога, оно што мало грађана зна, је да се у републици поред актуелног председника из буџета издржавају и сви бивши председници са својим породицама, тако да у једном тренутку грађани републике издржавају једну велику „председничку породицу“ коју чине како актуелни тако и сви претходни шефови држава са својим супругама! И они средства из буџета добијају доживотно. Од свега тога је немерљиво мања апанажа коју у уставним парламентарним монархијама добија Краљ.
Ово је само кратки, сажети преглед онога шта је то уставна парламентарна монархија и које су њене одлике. Бројне су карактеристике које су овим текстом само загребане, само начете, и о њима би се могло још много говорити, али је и ово довољно да се схвати да модерна уставна монархија никако није заостали, застарео, назадни систем који је превазиђен у 21. веку. Управо је супротно, монархија је ванвременски систем који и те како одлично функционише и у модерним временима и служи и на понос и на корист грађанима који живе у тим државама.
Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар Извршног одбора и шеф ресора за промотивне активности Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
