U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Miloša Marinkovića, potpredsednika Izvršnog odbora za Južnu Srbiju, Udruženja Kraljevina Srbija – „Stvarajmo čuda“
Tekstovi u rubrici „Lični stav“ predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija
Svi mi se rodimo za dobro, dobijemo život sa razlogom, a onda nam se, do kraja, ovozemaljski život sastoji u padanju i ustajanju. Kažem, rođeni smo za dobro, a da li dobru i stremimo to zavisi od okolnosti i od naše slobodne volje. Svako od nas, bar jedan trenutak u životu, provede tražeći Boga i u Njemu večnost. Onima koji su rasli uz spominjanje Njegovog imena se, uglavnom, rađa želja za daljom spoznajom i usavršavanjem, odnosno uzrastanjem u veri. Na drugoj strani ima i vernih i nevernih. Ali, gotovo svi, bar jednom, zažele čudo. Čudo u onom zaprepašćujućem smislu. A, mi smo, zapravo, svakodnevno okruženi čudima. Svakoga trenutka! Kako? Na ovo se najbolje odgovara pitanjima. Ako, na primer, Boga nema i ako je sve nastalo samo od sebe, potpuno slučajno, jer mu je odjednom došlo da se desi i ako je ljudsko biće samo vreća mesa i kostiju, odakle onda svest? Odakle razum? Kada hirurzi otvore pacijenta na operacionom stolu mogu li mu, pored telesnih organa, naći i osećanja, ubeđenja, ideje? Zar to nisu čuda i darovi? Zar pesma i merak nisu čudo? Zar iskreni zagrljaj nije čudo? Zar se u jednom iskrenom, dečijem osmehu ne vidi čudesno parče Carstva nebeskog na zemlji? Zar prijateljstva, kumstva i pobratimstva nisu čuda, tako impresivna i gorostastna, prezirna prema propadljivom ovozemaljskom? Zar poezija i muzika nisu čuda? Zar Jelenine prekrasne oči i slatke usne nisu čudo i dar? Čuda li su, zar ne, žrtvovanje za drugog i saosećanje? Čudo li je savest, koju sa pravom nazivaju glasom Božijim u nama? Opraštanje? A, jedno „volim te“- čudo nad čudima! Božansko u čoveku!
Čuda, nažalost, ima i na onoj drugoj, pokvarenoj strani. Ako se setite Jasenovca, Aušvica i sličnih užasa, napravljenih ljudskom rukom, zaprepastiće vas činjenica kada shvatite šta je sve čovek čoveku u stanju da uradi. To ne bi uradila nijedna životinja! Ali, čovek bi. On može da bude nezajažljivo žedan bratske krvi i željan bratskih muka. Kažem „bratskih“ jer su u osnovi svi ljudi braća. I to je, na neki način, čudo i pokazatelj na onostrano. To zlo koje može da se ugnezdi u ljudsku dušu, pa da razara sve oko sebe i na kraju sebe samo. Da je sve samo ovozemaljsko i da nema onostranog, da je sve samo materijalno, a ne i duhovno (samim tim i čudesno) i da nema Boga i da je čovek samo meso, kosti i nagoni, ovako nešto ne bi bilo moguće. Svuda oko nas su čuda, samo što smo mi u svojoj gordosti i oholosti počeli da ih ne primećujemo i da ih ne tretiramo kao čuda. I
ma i mnogo onih impresivnih čuda, u Pravoslavlju divna: Blagodatni oganj u Jerusalimu, kefalonijske zmije, mirotočenje ikona i niz drugih koja se svake godine dešavaju na određeni praznik. Za gotovo svaki naš manastir je vezano barem jedno čudo. Ali, pored ovih, mi smo svedoci svakodnevnih čuda.
Rođeni smo u čudima, sam dar života je čudesan, okruženi smo čudima i ispravno je da dobrotom i molitvom pomažemo čudima da se dese.
Stvarajmo čuda: zagrljajem, osmehom, požrtvovanjem, saosećanjem, praštanjem, razumevanjem, pesmom, igrom- ljubavlju!
Autor teksta – Miloš Marinković, potpredsednik Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija za Južnu Srbiju
