U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Novice Stevanovića, pukovnika u penziji – “Vožd Karađorđe – izborni srbski kralj”.
Tekstovi u rubrici „Lični stav“ predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Posle propasti dinastije Nemanjića u 15. veku, i viševekovne vladavine pod Turcima, valjalo je izabrati novog vožda, koji bi u kontinuitetu nastavio kraljevstvo Srba. Očevidno istorijska odgovornost je pala na Đorđa Petrovića, u narodu poznatog kao Karađorđe. Evo kako se to obistinilo na Sretenje 1804. godine, u Orašcu.
Karađorđe je imao reč:
„Evo, braćo, mi u ime Boga ustadosmo protivu Turaka, koji nam knezove seku, imanja naša otimaju, robe nas i araju, naše žene, sestre i ćeri beščaste, poštenje nam gaze, crkve i manastire nam skrnave i mnoge druge zulume nam čine…
„Sad braćo, ako vi pristajete kao što sam ja započeo, i kao što mislim, ako Bog da, da će dobro biti, za narod, da podignemo sav narod, da po selima hanove i čardake palimo, handžije i subaše pobijemo, Turke u gradove steramo…. A od cara nemamo se šta bojati, jer moja namera i nije da se caru protivimo, nego samo da se kurtališemo ovih zlikovaca, koji ne samo što s nama ovako bezdušno postupaju, no su i samom caru protivni. „
Iz gomile čuli su se glasovi: „Hoćemo, hoćemo! Svi tako kako nam ti Đorđe kažeš; mi te slušamo i slušaćemote!
Karađorđe je sačekao da se glasovi stišaju, a zatim je nastavio:
„E, braćo, dobro kad hoćete! Mi sada kako smo ovo delo počeli, treba nam izabrati između nas jednoga starešinu, koji će biti glava pred nama, i da ga svi slušamo, a bez toga nije nam vajde od započetog ovog dela! „
Nastao je tajac i neverica. Ljudi potpuno iznenađeni i začuđeni pitali su se zašto im to Karađorđe govori kad je znano da je on još od 13. jula prošle godine otpočeo pripreme za Ustank. Pribrani i smireni starac, prota bukovički Tanasije, rekao je:
„Tako i treba da bude, brate Đorđe! I ja prvi, i svi ovde sabrani, tako oćemo, i oćemo baš da ti nama budeš starešina, i glava pred nama, a mi ćemo te svi slušati. „
Protine reči kao da su našle plodno tlo. Svi kao iz jednog grla: „Mi oćemo tebe Đorđe za starešinu, i svi ćemo te slušati! „
Karađorđe:
„Kojekude, ja hoću svuda sa vama, ali neću pred vama… Ja ne mogu biti vaš prvi starešina, no vi, prvo izaberite sebi koga drugoga, eto Stanoja Glavaša, eto Vula, eto kneza Marka, eto Teodosija trgovca, ili koga oćete, ja ću ga najbolje slušati. „
Tada je trgovac, Teodosije, rekao: „Ja ne mogu biti starešina. Ako sutra turska vojska rupi u Srbiju, kako ću ja izaći pred Turke. I šta ću im kazati kad me zapitaju ko pobi tolike Turke i popali turske kuće i džamije. Nego sad budi ti Đorđe, koji si ovo delo i počeo. Ili nek bude Stanoje Glavaš, koji je kod Turaka i ovako poznat kao hajduk, i ako turska vojska udari na Srbiju i Turci opet ovladaju, on s hajducima nek beži u goru, a mi ćemo izaći pred Turke i bacićemo krivicu na njega, i na ostale hajduke, pa ćemo mi posle njemu lako izraditi buruntiju i predati ga kao hajduka. Ako li se što drugačije okrene, i ovo se protegne, mi ćemo vladati i zapovedati; narod nam je svakojako u rukama“.
Na to je harambaša, Stanoje Glavaš, odgovorio:
„Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju, i slušaće me, ali sav narod nisu hajduci, pa će ljudi sutra reći: kuda ćemo mi za hajduka! U hajduka nema kuće, ni kućišta. Sutra kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci araju i robe. Nego neka narod uzme sebi za starešinu iz naroda koga hoće, ako Đorđe neće, koji je i dosad bio s narodom i koji je ovo delo i započeo; a ja ću činiti što mogu kao i dosad. Ja, pobratime Đorđe, ako se ti starešinstva ne htedneš primiti, ovaj čas odoh svojim putem! „
Mudri sedamdesetogodišnji prota Bukovički uzeo je reč i upitao Karađorđa:
„A zašto ti ne bi nam bio starešina, brate Đorđe? Mi svi tebe oćemo! No kaži nam zašto ti nećeš? „
Karađorđe:
„Ja sam čovek plaho ljut, ko me ne posluša, ili pođe na stranu, ili počne neke kakve stare pizme (svađe) da tera, ja ću onoga da ubijem, a vi možete zato zamrznuti i svaki na svoju stranu razgrađati, pak onda ništa od nas neće biti, a Turci će jedva dočekati pa ćemo onda propasti gore no dosad! „
Prota Tanasije, Stanoje Glavaš, Vule Ilić, Hajduk Veljko, Vasa Čarapić, Janko Katić i mnogi drugi narodni prvaci povikali su u glas:
„Mi tebe oćemo Đorđe, za prvoga poglavara i upravitelja naroda srpskoga, i kad si umeo, i znao, u nemačkom ratu sa stotinama vojnika četnika samovoljnika upravljati, umećeš i sad sa ovim mirnim narodom. I takav nam i treba, strog poglavar, da ga imamo, i svi ćemo tebe slušati, i pomagati u svačemu, što god ti hoteo, i zapovedao budeš, i ko tebe ne posluša kaštiguj ga kako ti za pravo nađeš, pa i samom smrću! „
Opet tajac. Karađorđe kao da je tako nešto očekivao pa je nastavio:
„Ja oću braćo da se toga tereta, po želji i volji vašo, primim; no da svaki zna, da ja oću svi u slogu da dođu, da niko ne tera pizme, da lopova i hajduka ne bude, da su putovi, trgovine i trgovci slobodni, i sigurni, a gdi bi se takvi zločinci uvatili da se odma pogube! „.
Prota Tanasije, koga je podržao gotovo sav sabrani narod, uzviknuo je:
„I mi to sve tako i oćemo, i to je dobro, tako i jeste; ti tako radi, i s nama upravljaj, a mi ćemo ti svi u pomoć biti, i svi te slušati, pa će dobro biti… „
Posle tolike reči ubeđivanja Karađorđe je izjavio da se prihvata da bude „vrhovni vođa i upravitelj srpskoga naroda“. Kako je potom zabeležio biograf – svi se razvesele, nastalo je opšte slavlje i olakšanje i reknu: „Srećan bio, gospodaru Đorđe, Bog ti dao te silu tursku skrho, i izbavio srpsku sirotinju da više ne cvili od turskog zuluma“.
Tada je prota bukovički Tanasije, pod vedrim nebom u Orašcu, pred iskupljenim narodom, za srećno otpočeto sveto delo, za oslobođenje srpskoga naroda od turskog varvarstva, održao molebstvije i svetu vodicu. Karađorđe se potom zakleo da će kao „vrhovni vođa, i upravitelj srpskoga naroda, narod srpski od Turaka, i svačijeg nasilja i nepravde, braniti i zaštićavati i svagda junački ga protivu neprijatelja srpstva voditi, i veran mu biti. „
Posle zakletve, Karađorđe je celivao sveto Evanđelje, i časni krst, a prota Tanasije ga je blagoslovio. Potom su knezovi, i drugi narodni prvaci, i junaci, kojih je bilo 2.400, dali reč na veru jedni drugima, i nad časnim krstom, i svetim Evanđeljem, i zakleli se da će „jedan drugome, i Karađorđu, verni biti, i sve što on bude zapovedao slušati, i vršiti, i da ga nigdi i nikad izdati neće“.
Svi u glas govorili su za protom bukovičkim reči zakletve:
„Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo poći, ali ne mogao! U kući mu se ne javljalo ni staro ni mlado! Od ruke mu se sve skamenilo; u toru mu ovce ne blejale, u oboru krave ne rikale. Da bog da se u sinji kamen pretvorio, da se drugi na njega ne ugledaju. Ne bio srećan ni dugovečan, niti lice božije ikad video! Amin! „
Prota je zatim časnim krstom po tri puta prekrstio ljude, i poprskao osveštanim bosiljkom na sve četiri strane.
Karađorđe, starešine, i svi prisutni ljudi, pomolili su se Bogu za srećno njihovo preduzeće, ljubili su časni krst i sveto Evanđelje. Prota ih je potom blagoslovio. Onda su se svi bratski izljubili.
Karađorđe je potom uzeo od prote osvećen barjak, razvio ga u čast oslobođenja srbskog naroda od Turaka i predao ga u ruke Tanasiju Rajiću Stragarcu.
Izvor: Konstantin N. Nenadović, “ Život i dela Velikog Đorđa Petrovića Karađorđa“, Beč, 1883.
Autor teksta – gospodin Novica Stevanović, pukovnik u penziji
