У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Филипа Пејковића, секретара Градског одбора Београд Удружења Краљевина Србија – „Зашто Краљ Александар II Карађорђевић?“
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Подстакнут неким текстовима који су се појавили у последње време, као и бројним коментарима из којих се види да постоји нејасноћа по питању титуле Александра II Карађорђевића, принуђен сам да детаљно говорим о томе.
Прва ствар која изазива забуну, јесте чињеница да је Краљ Александар I Карађорђевић владао као југословенски Краљ, а тиме се наизглед чини да је српски престо напуштен и да не може постојати наследник истог, него само југословенског престола. Међутим, ову дилему је врло једноставно решити:
- у тренутку стварања Краљевине СХС, једино је Краљевина Србија била призната држава и као таква постала део нове државе (наравно, и Црна Гора је имала своју државност, али је непосредно пре стварања Краљевине СХС, она донела одлуку о присаједињењу Краљевини Србији, чиме постаје њен саставни део)
- нестанком заједничке државе током деведесетих година, једино је Србија наставила да постоји на темељима раније државности, обзиром да нити једна од шест насталих република није пре тога била независна (изузев фашистичке Хрватске за време Другог светског рата) – чиме се континуитет краљевске власти Карађорђевића поново преноси на српски престо
- Србија је и формално прихватила да буде правни и политички наследник Југославије.
Убиством Краља Александра I у Марсеју 1934. године, краљевска титула је пренета на његовог најстаријег сина Петра II Карађорђевића, с тим да ће до његовог пунолетства у његово име владати трочлано намесништво (по жељи покојног Краља).
Како је Петра II преузео краљевску власт након пуча 27. марта 1941. године, у тренутку када је био малолетан, многи истичу да је и то доказ престанка краљевске власти династије Карађорђевић (уколико би ово било тачно, онда је и Краљ Александар Обреновић изгубио право на власт када је извршио свој први државни удар, укидањем Намесништва). То нужно не мора значити, јер се у изузетним приликама Краљ могао примити власти пре стицања пунолетства (они који тврде ово, наводе и да се тада пунолетним сматрало лице са навршеном 21 годином живота, што показује да се нису довољно упознали са историјским чињеницама; Устав Краљевине Југославије из 1931. године у члану 35. став 1. каже: ,,Краљ и Престолонаследник пунолетни су кад наврше 18 година.“)
Напуштањем земље у априлу 1941. године, Краљ Петар II није се одрекао престола, као ни вршења власти у земљи (тада су исто учинили бројни европски монарси, попут норвешког Краља, а који се након истог вратио у земљу и наставио несметано да врши власт). Током целог рата, одржавао је везу са Југословенском војском у Отаџбији коју је предводио генерал Драгољуб Михаиловић, али се и састајао са највишим савезничким државницима и војним старешинама (између осталог, примио га је и амерички председник Рузвелт), што јасно потврђује став да су светски лидери и тада уважавали Петра II као легитимног владара Југославије.
Упркос каснијој комунистичкој пропаганди о Краљевој абдикацији, јасно је доказано да до тога није дошло, те се о томе овде неће бити више речи. Истини за вољу, Краљ је пренео одређене надлежности на Намесништво, али је и тада јасно истицао да тиме не преноси краљевску власт нити је се одриче.
Даље се истиче да Александар II Карађорђевић, син Краља Петра II, не може бити наследник престола, из разлога што је рођен на територији друге државе. Осим што је соба хотела Клериџис, у којој је 17. јула 1945. рођен Александар II, проглашена југословенском територијом, против ове тезе стоји и чињеница да овакво ограничење не постоји у Уставу Краљевине Југославије, односно није одређено да наследник престола мора бити рођен на њеној територији.
Наводи се да Александар II не може бити престолонаследник, због службе у британској војсци. Не само што ни такво ограничење није предвиђено Уставом Краљевине Југославије, нити једним другим актом, него је у аристократским круговима била пракса и врло учестало да Краљев син службује у редовима војске неке пријатељске земље (можемо запазити да је Карађорђе био аустријски фрајком у борби против Турака, Петра I Карађорђевић припадник француске војске у Француско-пруском рату, као и да је Александар I био у војној школи у Санкт Петербургу, по жели његовог крсног кума и руског Цара Николаја II Романова; по другим гранама, налазимо да је Карађорђев син Алекса био руски царски гардијски поручник, исто као и његов син Ђорђе, затим Кнез Арсен као коњички потпоручник руске царске војске…)
Последња и можда најбесмисленија ставка којом се покушава оспорити право престолонаследства Александру II Карађорђевићу, јесте чињеница да је његова прва супруга Марија да Глориа била католичке вероисповести. Не само што је њихово венчање обављено по православном обичају и пред православним свештеником (о чему сведоче бројне фотографије, доступне и на интернету), него ни један правни акт Краљевине Југославије не познаје такво ограничење. Такав вид забране познат је у Великој Британији, где од Хенрија VIII, који је прекинуо везе са Ватиканом и основао Англиканску цркву, постоји препрека да наследник британског престола буде сам католик или у браку са особом католичке вероисповести.
И на крају, краљевска титула је преносива смрћу монарха, а по праву примогенитуре (прворођеног сина), аутоматски и неповратно. То значи да када је преминуо Краљ Петра II, његов једини син и наследник је моментално постао Краљ Александар II Карађорђевић.
Схвативши да је непотребно коришћење краљевске титуле, у тренутку када нема реалне власти, чиме би могао изазвати подозрење, Александар II се одлучио служити титулом Престолонаследника. Ипак, из свега горе изнетог, видимо да њему неоспорно припада право на краљевску титулу, коју може несметано користити у сваком тренутку.
Другим речима, неће бити ништа погрешно ако узвикнемо: Живео српски Краљ Александар II Карађорђевић!
Аутор текста- господин Филип Пејковић, секретар Градског одбора Београд Удружења Краљевина Србија
