U okviru rubrike lični stav pročitajte tekst dr Đorđa Đekića, profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu – „Zašto rehabilitacija Draže Mihailovića danas ili Zašto Draža je danas aktuelan iako je prošlo 70 godina“.
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Kada pišem ovaj tekst moram da kažem da pišem kao Srbin, pravoslavac i onaj koji je živeo u Jugoslaviji i da ovaj tekst polazi od državnosti Jugoslavije koja je postojala kada je Draža u Drugom svetkom ratu bio na istorijskoj pozornici. Skoro svi podanici te države su bili hrišćani, muslimani ili Jevreji. Broj ostalih je bio zanemarljiv.
Mi pravoslavni Srbi pripadamo hrišćanskoj civilizaciji, koja je u mnogo čemu slčna judaizmu iz kojeg je potekla i islamu, koji je takođe mnogo što šta uzeo iz judaizma i hrišćanstva. Prva stvar koja je zajedničak je vera u jednog Boga. Zatim sve tri religije je da prihvataju Mojsija, kao istorijsku ličnost i kao tačno ono što se vezuje za njega.
Mojsije slovi kao prvi zakonoprimac, jer primi zakone od Boga prvog zakonodavca.
Ono što je Hristos rekao da oslobađa je istina. Ako upitate Jevrejina i muslimana i oni će vam reći da laž ne može osloboditi čoveka. Dakle, posredno će i oni prihvatiti da istina oslobađa.
Zašto je to važno?
Kada su se vojnici zaklinjali u Kraljevini Jugoslaviji, polagali su zakletvu na vernost Bogu, kralju i otadžbini. Ove tri stvari nije moguće razdvojiti. To su kao tri dimenzije stvarnosti: dužina (ili širina), visina i dubina. Odnosno što mi kao hrišćani znao da Bog ima tri lica Oca, Sina i Svetoga Duha.
Dakle, nije moguće ispuniti zakletvu Bogu, a pogaziti je prema kralju ili otadžbini. Nije je moguće ispuniti prema kralju, a pogaziti prema Bogu i otadžbini, niti prema otadžbini, a pogaziti je prema Bogu i kralju. Nije moguće voleti Oca, a odbaciti Sina ili Svetog Duha. Odnosno voleti bilo koga od ostale dvojice (Sina ili Svetog Duha), a drugu dvojicu ne.
Kada kažemo vernost Bogu, to ne znači samo da prihvatamo da on postoji, već podrazumeva ljubav i služenje njemu. Pri tome, prvo polazimo od Boga jer je on početak svih vrednosti i izvan njega nema vrednosti. On je tvorac Neba i Zemlje i u hrišćanstvu i u judaizmu i u islamu.
Kada kažemo kralj mi kažemo državni suverenitet i političko biće same države. Treba imati u vidu da se monarsi, a kralj je monarh, nezavisno od titule koju nose, zovu suvereni, a suvereni mogu da budu samo zato to isključuje mogćnost da budu podređeni bilo kome. Pri tome suverenitet isključuje bilo kakvu podređenost prema drugim organizacijama, zajedincama i pojedincima. Postoji spoljna i unutrašnja suverenost. Spoljna ima tri atribura pravo skalpanja međunarodnih ugovora, pravo na predstavništvo u drugoj zemlji i treće je pravo vođenja rata. Unutrašnja suverenost podrazumeva tri vlasti zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Kao što samo suverena država može da ima grb, zastavu i himuni, tako samo suverena država može da ima suverena.
Na kraju ali ne i najmaljnj značajno dolazi otadžbina. Otadžbina označava društvo kao celinu, označava svakog pojedinca u njoj koji je neraskidivo povezan sa njom. Ona označava i kulturnu, ekonomsku i svaku drugu baštinu koju imaju njeni državljani. Njihove navike, njihove osobine, njihovu muziku, kuhinju, njihovo pismo, sve ono što predstavlja identitet tog naroda.
A čime se zaklinju na vernost ovim vrednostima Bogu, kralju i otadžbini. Čašću i životom.
Šta je čast, sveukupni moralni integritet jedne osobe. To je ono što je u kulturno – antropološko – moralnom smislu najvrednije u svakom čoveku.To je ono za šta se živi, čija izgradnja treba da predstavlja moralni cilj svakog čoveka. Sveti apostol Pavle kaže „Čašću jedan drugog većim činite“ (Rimljanima poslavnica Sv. apostola Pavla, gl. 12, stih 10). Dakle, čast nije ono što ako imamo ostaje samo nama i kod nas, to je ono što prenosimo i na druge, iskazujući čast jedan drugima, velik je onaj kome se iskazuje ali i još veći onaj koji iskazuje čast. Ako izgubimo Boga, kralja i otadžbinu gubimo čast i mi ljudi oko nas.
Šta je život. Postojanje. Ako izgubimo Boga, kralja i otadžbinu gubimo sebe, gubimo postojanje. To drugim rečima znači nestajanje, smrt.
Prema tome, nikog ko je svoju zakletvu pogazio nisu oni ubili. Onaj koji je svoju zakletvu pogazio on je kao samoubica, koji je sam sebe osudio na smrt.
Dakle, povratak Draži i Ravnoj gori danas, nije povratak Dražinoj političkoj pameti, niti naočarima, njegovom broju cipela, njegoviom broju košulja i pantalona. Nije niti povratak gibanici, niti opanicima, rakiji i čuturi, pasulju, zeljanici, pevanju pod šatorima i sl. Sve to su delovi naše baštine, delovi otadžbine ali je Draža i Ravna gora mnogo, mnogo više od toga kako smo pokazali.
KADA KAŽEMO RAVNA GORA POBEDITI MORA – mi kažemo mora pobediti ideja BOGA, KRALjA I OTADžBINE; ČASTI I ŽIVOTA.
Zato ona mora u temelj naše države. Zato komunizam u temelju nije moguću ni kao čist komunizam, ni kao ustaški prirepak, kako se plasira danas sa sa Zapada.
Autor teksta – dr Đorđe Đekić, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu
