Kralja Aleksandra, poznatog u istoriji pod nadimkom „Ujedinitelj“, treba sa pravom smatrati osnivačem Jugoslavije. Zahvaljujući herojskim dejstvima srpske vojske pod rukovodstvom kraljevića-regenta Aleksandra za vreme Velikog rata i njegovoj mudroj unutrašnjoj politici, bilo je moguće ujedinjenje bratskih balkanskih naroda u jedno kraljevstvo. Vidovdanskim ustavom 28. juna 1921. godine uredio je državni sistem Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Iako je novo Kraljevstvo bilo ustavna monarhija, Kralj je imao vlast, dovoljnu da zaštiti svoje podanike od bezobzirnosti levih stranaka i obezbedi poredak u zemlji. U roku od mesec dana od donošenja ustava, Narodna skupština je usvojila Zakon o zaštiti države, kojim je u potpunosti zabranjena delatnost komunista. Ovaj zakon nije zaštitio toliko podanike Kraljevstva, već i sa Kraljeve strane gostoljubivo primljene ruske emigrante. Radi poređenja vredi napomenuti, da su susednoj Bugarskoj komunisti razvili u to vreme nagli teror, čija je žrtva umalo bio i sam Car Boris III, i samo odlučnim merama Cankova, proterana je antinarodna vlada Stambolijskog, te su okončani zločini „levih“.
U podzemlju, komunisti su produžili svoj rušilački rad, organizovali ubistva i – masovne nemire. Krajem dvadesetih godina situacija je opet pogoršana, i trebalo je primeniti radikalne mere. U tom teškom trenutku, kralj Aleksandar je preneo na sebe svu odgovornost za sudbinu zemlje. 6. januara 1929. godine On je izdao manifest, prema kojem je skoncentrisao u svoje ruke sve poluge vlasti. Odvažan postupak Kralja je zauvek ostao svetao primer toga, da čak i ograničena monarhija u prelomnim etapama istorije ostaje garant stabilnosti i poretka u državi.
Prva neodložna akcija u ovoj složenoj situaciji bila je raspuštanje parlamenta i političkih stranaka. Poštene kazne su snašle komuniste (njihov vođa Đaković i nekoliko aktivista je pogubljeno), a takođe i članove separatističke Hrvatske seljačke stranke. Na čelo vlade postavljen je verni Kraljev sluga general P. Živković. Takvim merama je brzo obnovljeno spokojstvo, i već 1931. godine umesto Šestojanuarskim manifestom ukinutog Vidovdanskog ustava, bio je donet novi, kojim je obnovljen rad dvodomnog palmanesta i ustanovljena nadležna ministarstva pored Kralja. Tako je monarhistički sistem omogućio bez suviše žestokih mera, likvidaciju revolucionarnog pritiska.
Dana 3. oktobra 1929. godine Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je nazvana Kraljevina Jugoslavija. Suvišno je govoriti o tome, kakvo značenje je imao takav akt Kralja Aleksandra za jedinstvo balkanskih naroda. On se revnosno odnosio prema suverenitetu svoje države i sprovodio je mudru unutrašnju politiku, zasnovanu na principima antikomunizma i zaštiti državne celovitosti od pretenzija susednih država. Nažalost, umesto da pruže podršku blagodarnom monarhu u borbi „predstojećih komunističkih ugrožavanja“, otkazali su mu podršku.
Njegovi neprijatelji, pravili su plan careubistva. Niti zavere, koju je organizovao budući dželat srpskog naroda lider hrvatskih separatista-ustaša A. Pavelić, vodile su u Rim i Berlin. Još jedan pravoslavni suveren osuđen je na smrt.
Prvobitno ubistvo Kralja planirano je tokom njegove posete Bugarskoj, ali je taj predlog iz više razloga pomeren u vreme oktobarske posete monarha Francuskoj.
9. oktobra 1934. godine Kralj Aleksandar na na brodu krstarici „Dubrovnik“ pristiže u Marsej. Njega dočekuju u ime vlade Francuske ministar inostranih dela L. Bartu i načelnih generalštaba general Žorž. Hiljade marsejskih građana izašlo je na ulice, da pozdravi Kralja. Kada je kolona ušla u ulicu Kanebier, odjednom je istrčao čovek iz mase i sa povikom „Živeo Kralj“ krenuo ka automobilu koji se sporo kretao. Niko ga nije zaustavio. Približavajući se, on je izvukao revolver i sa četiri pucnja smrtno radio Kralja i ministra. Ubica je oboren sa nogu udarcima sablje oficira i razjarenom gomilom. U 17 časova Kralj Aleksandar je preminuo od povreda u jednoj od sala marsejske prefekture.
Ubistvo tvorca Jugoslavije jeste bio prvi korak na teškom putu te mnogopostradale zemlje, koja se i dalje razbija strašnim krvoprolićima. Stupivši na okrvavljeni kraljevski tron oca, jedanaestogodišnji Kralj Petar II još nije znao, da je pred njegovom Jugoslavijom okupacija, ustaški genocid, svrgavanje monarhije i upostavljanje Titovog komunističkog režima, a zatim i novi građanski rat, strašni događaj koji se odvija pred našim očima.
Užasna smrt Kralja Aleksandra bila je praćena beskrajnom tugom njegovih podanika, a takođe i ruskih emigranata, koji su uživali visoko pokroviteljstvo u Jugoslaviji. Kralj ih je obavezao i osnivanjem Zagranične Ruske crkve, i prilikama da se obezbedi vojnu obuku za mlade, i time im osigura siguran i ravnopravan život. U Jugoslaviji se u godinama Drugog svetskog rata, pojavio i dejstvovao Ruski korpus, celokupno sastavljen od vojnih kadrova, vaspitavanih u duhu monarhizma i nesebične ljubavi prema domovini.
Kumče Imperatora Aleksandra III Mirotvorca, nesuđeni sin Cara Mučenika Nikolaja II, podelivši sudbinu Aleksandra II Oslobodioca, Kralj Aleksandar Ujedinitelj je našao mesto večnog spokoja u ckrvi Sv. Đorđa na Oplencu. Njegova grobnica je postalo mesto večnog hodočašća njegovih voljenih podanika.
Nakon 11 godina od zločinačkog ubistva Kralja, Jugoslavija je pala u ruke komunističkih mesara. Sin Aleksandra Kralj Petar II umro je u izgnanstvu. Ali sećanje na Dinastiju Karađorđević nije moglo biti izbrisano iz sećanja naroda. Sa ogromnom radošću Jugosloveni su upoznali Kraljevića Aleksandra, koji je konačno dobio priliku da poseti svoju zemlju. Objašnjavajući situaciju, Kraljević je napomenuo, da se u ovom trenutku kao vinovnici bratoubilačkog rata javljaju komunistički lideri, koji se kriju iza nacionalnih slogana. On kategorički poriče stav da je inicijator konflikta Srbija. Prema istraživanjima javnog mnjenja, najveću podršku Kraljević uživa među radnicima i studentima. Nije malo njegovih pristalica i u vojsci, iako je tamo komunistička propaganda svojevremeno bila najintenzivnija. Kraljević Aleksandar je izrazio potpunu spremnost da prihvati kraljevsku vlast. Njegov rad blagoslovio je Patrijarh Srpski Pavle i molitve za njega dižu se u pravoslavnim crkvama na celoj teritoriji Jugoslavije.
Očigledno, da će međusobni, međunacionalni ratovi i konflikti prestati u Jugoslaviji samo tada, kada se ona vrati u monarhijski sistem, koji ju je i stvorio kao državu. Mi, ruski monarhisti, obraćamo se Jugoslovenima, i pre svih Srbima, čije je stradanje najveće, sa željom da podrže svog monarha. Da utvrde svoje pamćenje o Kralju Mučeniku Aleksandru usred teških okolnosti, u koje su ih postavile sve antipravoslavne sile sveta. Neka zauvek pamte reči, koje je izgovorio njihov mladi Kraljević-Regent Srbije Aleksandar 1914. godine u telegramu predsedniku Francuske, poslatom nakon srpskog napuštanja Jadranske obale: „Srbija nije, ali njena vojska jeste živa.“ I ako je živa vojska Srbije, ako ne zgasne borbeni duh njenog naroda, ako crvenu krpu zauvek zameniti kraljevskim znamenjem – niko neće moći da uništi Srbiju. I doći će dan, kada će se potomak ubijenog Kralja Aleksandra Ujedinitelja vratiti na svoj presto i oživeti ga, radi čega je njegov veliki predak položio svoj život.
(1993)
Autor:
Aleksandar Nikolajevič Zakatov, lični sekretar carske porodice, direktor Kancelarije Glave Ruskog carskog doma Njenog Imperatorskog Veličanstva Velike Kneginje Marije Vladimirovne. Docent na katedri za istoriju otadžbine, države i prava Humanističkog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta za geodeziju i kartografiju. Član naučnog saveta za proučavanje i zaštitu kulturnog i prirodnog nasleđa Ruske akademije nauka. Član Saveza pisaca Rusije.
Tekst sa ruskog jezika preveo gospodin Filip Pejković, uz saglasnost autora za prevod i objavljivanje.
