Priznavanje statusa Doma Romanovih neće koštati državu više od lista papira. Aleksandar Zakator, direktor Kancelarije Doma Romanovih, govori o tome zašto Romanovi teže Rusiji i postoje li posebni uslovi povratka.
Moskva, 6. jun, INTERFAX.RU – Direktor Kancelarije Doma Romanovih Aleksandar Zakatov izjavio je i intervjuu saradniku „Interfaksa“ Ekaterini Komisar, da glava Imperatorskog doma Velika kneginja Marija Vladimirovna, koja živi u Španiji, teži stalnom povratku u Rusiju.
Planira li Dom Romanovim povratak u Rusiju i kada to može dogoditi?
Za Ruski imperatorski dom, Rusija je jedina domovina. Sve godine izgnanstva, carska porodica je živo mislila o povratku. Ona je verovala u to u najmračnijim godinama komunističke diktature. Kada su se ukazale mogućnosti, tokom 1991. godine, započeo je proces postepenog povratka Doma Romanovih u Rusiju. Bila je to prva poseta Velikog kneza Vladimira Kiriloviča Sankt-Peterburgu.
Posle njegove smrti 1992. godine, odgovornost za sudbinu dinastije pala je na njegovu kćerku Veliku kneginju Mariju Vladimirovnu. Ona je imala oko 60 poseta Ruskoj Federaciji, prošavši skoro sve regione – od Smolenska do Vladivostoka, i posetivši nekoliko država, koje su se pojavile nakon raspada SSSR, sada nezavisne, ali pripadajuće jedinstvenom civilizacijskom, istorijskom i kulturnom prostoru bivše Ruske imperije.
Carska porodica teži da se preseli u Rusiju za stalno. To će se neizostavno dogoditi, čim budu rešena pravna pitanja koja se tiču dinastije.
Hoće li Dom Romanovih tražiti zvaničan status u Rusiji, da li je bilo pregovora o tome sa ruskim zvaničnicima?
Imperatorski dom nikada nije ništa molio, nije tražio i neće tako raditi. Ali nužno je shvatiti, da vladavina prava i građansko društvo ne mogu postojati bez oslanjanja na tradicionalne istorijske institucije.
Istorijske institucije – to su korporacije, koje imaju neosporan kontinuitet od momenta njihovog nastanka i žive po svojim unutrašnjim istorijskim zakonima, jer nisu u suprotnosti Ustavu i važećim zakonima. Tako se u Rusiji javljaju Ruska pravoslavna crkva sa svojim kanonskim pravom, Ruski imperatorski dom Romanovih sa svojim dinastičkim pravom. Uporedo, do nedavno Crkva u našoj zemlji nije imala status pravnog lica. Sada, crkveno-državni odnosu se razvijaju na iskrenom, međusobno prihvatljivom i međusobno podržavajućem osnovu. Država je pronašla pravne i protokolarne forme pokazivanja uvažavanja Pravoslavne crkve, kao i drugih tradicionalnih religija. Tačno tako, po analogiji, ostajući republikanska, ona može nađi formu priznanja Ruskog imperatorskog doma i saradnje sa njim. Ovo se može učiniti u postojećim pravnim okvirima Ruske Federacije, ne ulazeći u protivrečnost sa republikanskim demokratskim državnim ustrojstvom.
U slučaju pronalaženja principijelnog rešenja od strane autoritetne komisije, sastavljene od profesionalnih pravnika i istoričara, izradiće se dokumenta. Naročito podvlačim, da pravno priznanje Ruskog imperatorskog doma u savremenoj ruskoj državi, suprotno neodgovornim i neosnovanim optužbama, nema nikakve veze sa restitucijom svojine, niti sa „državnim sadržajem“ carske porodice. To je jasno i kategorički odbačeno od strane glave dinastije Velike kneginje Marije Vladimirovne. Status – to nije lična privilegija i preferencija članova Doma Romanovih na račun države, a nematerijalno prikazivanje predstavlja uvažavanje dinastije, koja je više od 300 godina vladala našom zemljom i dala joj takve slavne ličnosti poput: Petra I, Katarije Velike, Aleksandra Oslobodioca, Aleksandra Mirotvorca.
To je živi simbol naše prošlosti, bez čijeg uvažavanja ne možemo graditi sadašnjost i budućnost. Pitanje života i delovanja Doma Romanovih u Rusiji, bezuslovno, biće rešeno za račun dobrovoljne pomoći sunarodnika. Državu priznanje statusa Imperatorskog doma neće koštati više od lista papira, na kojem će izdati relevantni dokument. A korist i profit, kako duhovni, tako i materijalni, biće veoma opipljivi, što pokazuju slični presedani u susednim zemljama. Pozicija Velike kneginje Marije Vladimirovne koja se odnosi na povratak carske porodice na stalno nastanjivanje u domovini i o statusu Imperatorskog doma javna je i poznata. Ali nikakvih „pregovora“ o tome ni sa kim iz zvaničnih krugova nije bilo.
Kako Vi ocenjujete izjave predstavnika Asocijacije porodice Romanov o tome, da Velika kneginja Marija Vladimirovna nema pravo nazivati sebe glavom Doma Romanovih?
Takve dezinformacije društva i izjavama, poput nedavne izjave Dmitrija Romanova – jesu demagoška istupanja, zbunjujuća i bez ikakvog pravnog ili istorijskog argumenta. U suštini nikakvog problema u ovoj oblasti ne može biti. Status glave Doma Romanovih zasniva se na dinastičkom zakonu i ne zavisi od priznanja ili nepriznavanja. Porodični zakon, donet od strane imperatora Pavla 1797. godine, ne dozvoljava postojanje više pretendenata i uvek ukazuje na jedno-jedinstveno lice, koje ima prava i obaveze glave Doma. Velika kneginja Marija Vladimirovna se ne javlja kao „pretendent na presto“, već kao legitimni naslednik glave dinastije.
Imperatorski dom Romanovih – to je oličenje i čuvar određenih ideja i ideala. On će uvek imati kako prijatelje, tako i neprijatelje. Ko god bude glava Imperatorskog doma, obavezno će pronaći protivnike i sa leve, i sa desne strane. Inače, to jednostavno ne može biti.
Postoje i časni ideološki oponenti, ali tu su i oponenti lukavci, koji se služe motodom „crnog PR“. Oni naročito žele stvoriti iluziju, da postoji pitanje o primatu u Domu Romanovih, navodno, da postoje- nerazrešene protivrečnosti, da niko od Romanovih nema zaista pravo, da se oni međusobno ne mogu razjasniti da se se svađaju oko nepostojećeg trona.
Ako govorimo o priznanju, mnogo veći autoriteti od privatnog udruženja rođaka, poput Crkve i inostranih kraljevskih domova, u potpunosti priznaju status Marije Vladimirovne, što je potvrđeno zvaničnim dokumentima. A ona sama posmatra svoj položaj ne kao privilegiju, već kao dužnost, koju je nemoguće promeniti, i koju je nemoguće odbiti. „Udruženje roda Romanovih“ sastoji se od rođaka dinastije, poreklom iz neravnopravnih brakova i, prema tome, po porodičnim zakonima ne pripada Imperatorskom domu. Ova organizacija, postoji na srodničkom principu, ima sasvim drugačiju pravnu prirodu, dok je za članstvo u Imperatorskom domu, pored srodstva, neophodno poštovanje i niza drugih uslova i zahteva.
Daleko od toga da su svi članovi ove asocijacije protivnici Velike kneginje. Većinski odnos je na neutralnoj ili dobronamernoj osnovi. Tokom vremena provedenog u Rusiji, Velika kneginja je upoznala i toplo razgovarala sa unukom praunukom Aleksandra II, svetlim knezom G.A. Jurjevskim, sa unukom Velikog kneza Dmitrija Pavloviča, knezom M.P. Romanovskim-Ilinskim, sa praunukom Velike kneginje Olge Aleksandrovne P.E. Kulikovski.
Neprestana agresija se nastavlja, faktički, samo od dva starija brata, predstavnika pretposlednjih iz mlađe grane morganatskih rođaka – Nikolaja i Dmitrija Romanoviča, koji su nasledili od svoga oca Kneza Romana Petroviča nepriznavanje starije linije dinastije. Još nije bilo slučaja, da su oni odobrili kakvu aktivnost ili izjavu Velike kneginje. Ako je ona „za“ nešto – tada su oni, nužno „protiv“, a ako je ona „protiv“, onda su oni – „za“. To izgleda tužni i donekle komično.
Bolno je za potomke naših velikih imperatora, što su se iz vojih ambicija, radi zamišljene popularnosti, odrekli svih vrednosti, za koje su živeli njihovi preci. Oni su ubeđeni republikanci, njima principijelno ne treba status istorijske institucije za Imperatorski dom, oni su bili protiv rehabilitacije pogubljene carske porodice, jer je sa ovom inicijativom istupila Marija Vladimirovna. Kada je prezidijum Vrhovnog suda RF 2008. godine, potvrdio ispravnost Velike kneginje i rehabilitovao carske mučenike, pokušali su umanjiti značaj tog akta, iznorišući mišljenje Crkve po pitanju „ekatirinburgskih ostataka“, oni ne priznaju porodčne zakone dinastije itd.
Sa pogledima Velike kneginje možete biti nesaglasni, ali ona, do krajnje mere, iskreno i dosledno brani i štiti ideale Doma Romanovih. Prema svim svojim rođacima se odnosi sa ljubalju. Nikada nije rekla nijednu ružnu reč o njima. I, naravno, glava Doma Romanovih ne daje ni najmanje uzroka sa polemiku sa asocijacijom morganatskih rođaka.
Vi ste pomenuli carske ostatke. Kakav je stav Doma Romanovih o pitanju njihove autentičnosti?
Velika kneginja Marija Vladimirovna u potpunosti po tom pitanju sledi stav Ruske Pravoslavne Crkve, koja nije našla dovoljno osnova za priznavanje „ekaterinburgskih ostataka“ za ostatke članova Carske Porodice. Na svetu nema sile, koja je više zainteresovana za ostatke kao relikvije carskih mučenika, od Crkve i dinastije. Za Crkvu to bi bila još jedna poštovana svetinja, a za imperatorsku porodicu, pored toga, i prah njihovih rođaka. I ako Crkva i dinastija ne žure za priznavanjem i pozivaju na opreznost, oni imaju za to dobre razloge.
Moguće je dugo nabrajati protivrečnosti i neobičnosti istraživanja: i razilaženje u sećanju careubica, i odsustvo kostiju na lobanji koja se pripisuje Nikolaju II, i neopovrgnuta verzija razdvajanja glave gospodara i naslednika, i služena i ne sasvim verodostojna priča o nalaženju i premeštanju ostataka 1979. godine.
Mi ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću tvrditi, da su ostaci lažni, ali smo daleko od uverenja u njihovu autentičnost. Konačan i presudan odgovor za sve, a pre svega za Imperatorski dom, daće Crkva. Ako na postojeća pitanja, formulisana od strane pokojnog Patrijarha Alekseja II, bude dobijen ubedljiv i razuman odgovor, onda, hvala Bogu. U međuvremenu bio bi prestup dovoditi narod u zabludu, rizikujući, da posle nekog vremena novi naučni metodi i okrivanje okolnosti prisilno revidiraju zaključke državne komisije.
Tekst sa ruskog jezika preveo gospodin Filip Pejković.
