У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Краљево октобрa 1941. – Кад је „жива ватра севала“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Октобар је месец у ком се, као рођени Краљевчанин и поштовалац херојске Југословенске војске у Отаџбини, обавезно сетим две песме – „Над Краљевом жива ватра сева“ и „Ој Јелице јел ти жао“. У овим двема песмама помињу се истински јунаци, достојни оних епских из народне десетерачке поезије, који нису жалили своје животе како би донели слободу српском народу од нацистичких завојевача. Њима желим овим текстом да одам почаст коју заслужују, да се њихово име и њихове заслуге никад не забораве.
Догађаји око опсаде Краљева октобра 1941. у себи садрже приказ целокупне трагедије Другог светског рата у окупираној Краљевини Југославији. Ту су примери неизмерног херојства, јуриша у сигурну смрт како би се спасили немоћни, примери крвавих нацистичких зверстава, монструозности спровођења одмазде „сто за једног“, али и примери издаје, и фигуративног и буквалног забијања ножа у леђа и почетка ужасног грађанског рата, страшнијег него оног против Немаца и њихових сатрапа.
Јован Дероко
Након што су јединице Југословенске војске у Отаџбини ослободиле више мањих градова и места по Србији (Лозница, 31.августа 1941; Богатић, 1. септембра 1941; Крупањ, 1.септембар 1941; Бања Ковиљача, 6. септембар 1941; Горњи Милановац, 29. септембар 1941 и Чачак, 1. октобар 1941) дошао је на ред напад и на први већи град – Краљево. Одлука да се нападне град у који су се повукле немачке јединице из претходно заузетих места донета је на данашњи дан пре 75 година – 4. октобра 1941. Краљево је било важан стратешки центар и команда окупационих снага је донела одлуку да га брани по сваку цену – снаге које су биле концентрисане у и око града су бројале 3000 људи, више тенкова, тешку артиљерију и једну ваздухопловну ескадрилу.
Одлуку о нападу је донео устанички Оперативни штаб у коме су били представници и Југословенске војске у Отаџбини и партизанског покрета. Четнике су у штабу представљали мајор Радослав Ђурић и капетан Јован Дероко, а партизане Момчило Радосављевић и Ратко Митровић. Ђурић је одређен за команданта опсаде и напада, а Дероко за начелника штаба. Да, у нападу су учествовала оба покрета, али историју су касније писали победници и прекрајали је како њима одговара. Али чињенице су нешто друго. Тако је годинама после рата 7. октобар слављен као „Дан артиљерије ЈНА“ у сећање на ову опсаду. А топове су партизани добили на коришћење од равногораца.
Борбе у околини су почеле 4. октобра, а 7. октобра је град већ био опкољен са свих страна – у нападу је учествовало око 4.500 равногораца и око 1.500 партизана. Од тешког наоружања имали су два топа без нишанских справа и два оклопна возила, претходно отета од Немаца.
Од ноћи 10/11. октобра почињу свакодневни устанички напади на Краљево, који би започели артиљеријском паљбом праћеном јуришом пешадије. Због губитака које су претрпели Немци почињу да скупљају таоце како би спровели своју одмазду 100 Срба за једног убијеног Немца, а стрељања почињу 14. октобра 1941. У наредним данима стрељано је најмање 2.190 цивила, по подацима Народног музеја Краљево. Комунистички историчари након рата су и око овог догађаја почели да праве фаму, пласирајући бројке од 6.000 стрељаних. А најлакши начин да се нечија жртва обесмисли је да се овако „игра“ бројкама! Да се оне „надувају“, преувеличе, као да се тиме говори жртвама: “Није довољно што је вас преко 2.000 пало, требало је још! Мало је то!“ А и једна једина невина жртва је превише, а камоли преко 2000! Мада онима који се нису либили да тако лако како током рата тако и после њега просипају крв сопственог народа, те исте крви никад није доста…
Напади су кулминирали у ноћи 15. на 16. октобар. Те ноћи капетан Јован Дероко је низ теснац Камиџор пустио железнички вагон натоварен авионским бомбама. Експлозија је уништила немачке препреке иза камиџорског моста, што је био знак за почетак четничког јуриша. Иначе, ова акција је инспирисала непознатог уметника да напише песму коју сам поменуо у уводу, а која се у оригиналу звала „С Камиџора жива ватра сева“, како наводи капетан Радослав Доса Филиповић у свом „Ратном дневнику“. Касније је у песми Камиџор замењен Краљевом, као познатијим топонимом.
Дероко наставља напад према аеродрому где Немци пружају отпор до зоре, када се јединице ЈВуО враћају на полазне положаје. Разлог – партизани се нису ни помакли са својих положаја. Они су управо те ноћи почели да повлаче јединице са осаде Краљева и пребацују их у Трнавски, Љубићки и Драгачевски срез како би тамо радили на успостављању своје власти. Очигледно им је политичко деловање било важније од ослобођења земље…
Јован Бојовић
Исте ноћи, са друге стране града поручник Јован Бојовић, командант Јеличког четничког одреда, предводи Одред смрти у нападу на Ратарску школу, где је било најјаче немачко упориште. Првобитни план напада, донет 4. октобра, је подразумевао да се по осигуравању пролаза ка Крагујевцу и Рашкој, главни напад изврши из правца Чачка. Јуришна колона је требало да продре до центра града, а њени команданти, Бојовић и Дероко да ракетом дају сигнал четничком Одреду смрти и чачанском партизанском одреду. После сламања немачке одбране у граду, требало је позвати на предају немачку посаду у Ратарској школи.
Међутим, пошто се сазнало да су Немци почели да стрељају таоце, Бојовић, организатор устанка на Јелици и ослободилац Чачка, одустаје од првобитне замисли и одлучује да по сваку цену изврши пробој и да ослободи заробљене грађане Краљева осуђене на смрт. Из тог разлога удара право на најјаче упориште Вермахта. Одред смрти и Летећи одред под командом Новице Цогољевића неутралишу Немце око школе и успевају да уђу у ровове. У том тренутку, курир јавља Бојовићу да комунисти уопште нису кренули у борбу. Тенкови Вермахта, у пратњи пешадије, су се без борбе „прошетали“ на првобитне положаје партизана, а потом и опколили борце ЈВуО. Јован Бојовић тада издаје последњу команду својим борцима: „Напред браћо! Напред јунаци! Живео Краљ Петар Други!“ Недуго потом пада погођен немачким куршумима. Изгинуо је и скоро целокупан Одред смрти, спасли су се малобројни. Те ноћи страдао је и поручник Сима Узелац, командант и, како историчар Александар Динчић наводи, оснивач Одреда смрти. Као спомен, остала је предивна песма чији стихови говоре:
„Одред смрти јавља Дражи, Бојовића да не тражи,
Бојовић је славно пао, за Србију живот дао!
За Србију и за Краља и за Дражу ђенерала!“
И поред издаје комунистичких снага, Јован Бојовић не престаје да верује у сарадњу и заједничку борбу, и од 16. октобра у хотелу „Жича“ у Матарушкој Бањи држи диверзантски курс за 100 одабраних равногораца и партизана. Са њима је ноћу упадао у Краљево и изненада нападао Немце. Истог дана наредник Милутин Јанковић, касније потпоручник и командант 1. драгачавске бригаде Првог равногорског корпуса и војвода драгачевски, се са посебно одабраним војницима из своје борбене групе пресвукао у немачке униформе и извршио напад, искористивши забуну и панику код непријатеља. Наредник Јанковић је иначе, по сведочењима, приликом погибије Симе Узелца покушао да изведе рањеног ратног друга из борбе, што је Сима херојски одбио.
Снаге Вермахта 20. октобра нападају Жичу, разбијају Жички и Љубићки одред ЈВуО да би потом спалили конак манастира. Четници у контра нападу успевају да разбију немачке снаге и ослободе манастир. Командант опсаде мајор Радослав Ђурић је у помоћ послао Борбену групу под командом наредника Милутина Јанковића и Штабну чету под командом поручника Драгомира Павловића. Јанковићева и Топаловићева јединица су у жестокој борби савладали Немце у манастирском забрану.
У јутро 21. октобра почиње нови велики напад на град који је убрзо одбијен, након чега је уследео немачки контра удар. Увече истог дана немачка колона се пробила до Ружића брда, где је заробила један партизански топ, пошто су делови Трнавског партизанског батаљона претходних дана напустили положај и отишли у позадину. Комунисти су на овом месту након рата подигли споменик – топ, који и данас стоји, као сећање на њихову „ратну артиљерију“. Део приче о повлачењу нису помињали…
Дероку, који је очајнички тражио помоћ у људству док су се партизани повлачили, у помоћ стижу четничке јединице са слободне територије. Са њима су 26. октобра стигла и два тенка марке „Хотчкис“ заробљена од Немаца на друму Крагујевац – Горњи Милановац. Тада се прави нови план за општи напад. Следећег дана, 27. октобра, партизани су из опсаде повукли Драгачевски батаљон и још неке јединице, због чега је избио сукоб са једним од њихових комесара, Ратком Митровићем. О њему ће касније бити још речи.
Сима Узелац
Артиљеријска припрема за напад, из два четничка и једног партизанског топа, била је увод у нови напад на Краљево. Ноћ уочи 1. новембра, два тенка, којима су управљали равногорци – поручник Драгомир Топаловић и потпоручник Жарко Боришић, кренула су друмом ка првој борбеној линији. На тенковима су остале ознаке Вермахта, што успешно заварава Немце који их, видевши кукасте крстове, пропуштају да прођу даље ка граду. Након проласка првих линија, тенкови се окрећу и почињу да газе ровове. Како нису имали артиљеријску муницију, дејствовали су митраљезима и бомбама. Ово је био знак за општи напад свих јединица. Кроз борбу, један тенк је успео да се пробије и до централног градског трга. Међутим, како су Немци успели да зауставе напад пешадије, тенкови су морали да се повуку. Неуспеху напада је допринело и то што партизанске јединице, осим једног батаљона, опет нису кренуле са својих положаја. О овом нападу сведочи и извештај контраобавештајне службе Осмог немачког армијског корпуса (преузето из књиге Милослава Самарџића „Дража и општа историја четничког покрета“):
„1. новембра извршен је напад са два тенка „Хотчкис“ отета код Милановца. Противтенковска ватра није имала успеха и ови су продрли дубоко у град. Тенкове је пратило 50 Михаиловићевих људи који су се налазили у Матарушкој Бањи и Мусиној Реци.“
Ово је био последњи велики напад на окупирани град. Опсада је повучена 2. новембра. Фронт између четника и партизана код Ужица се већ формирао. 3. новембра, партизанске јединице су на препад протерале равногорце из Чачка, који су до тада заједнички држали. Исте вечери некадашњи чланови Оперативног штаба за напад на Краљево су се састали и покушали да реше ситуацију. Разишли су се уз договор да обе стране спрече сукоб. Договор није био дугог века, пошто су већ наредног дана почеле борбе. Грађански рат је почео…
6.новембра, на брду Љубићу партизани су заробили и убили рањеног капетана Јована Дерока, једног од најперспективнијих официра југословенске војске, најмлађег активног капетана у јединицама пуковника Драгољуба Михаиловића. Вршио је дужности од начелника штаба Оперативне групе до нишанџије на топу. Убили су га они које је обучавао како да се боре! Убили су човека који је до смрти веровао да је сарадња 2 покрета могућа! По сећањима једних убијен је с леђа из пиштоља, док други помињу преко 30 удараца камом у груди. Његов пријатељ поручник Звонимир Вучковић, касније капетан, командант 1. равногорског корпуса и војвода таковски, и сам противник грађанског рата, написао је у својим „Сећањима из рата“: „Пао је (…) човек који се од свију нас најодлучније залагао са сарадњу четника и партизана.“
Убијен је поред својих топова, на брду Љубићу, попут легендарног Танаска Рајића. Поред споменика овог јунака из Другог српског устанка је и почивао. После рата комунисти су у свом добро познатом маниру уништили обележја на његовом гробу, ископали посмртне остатке и бацили их на непознато место.
Погинули борци Јеличког четничког одреда
Сећање на њега и на поручника Симу Узелца још живи кроз песму „Над Краљевом жива ватра сева“. И живеће вечно. А као битно сведочење о томе ко је желео грађански рат у окупираној земљи говори и то што у песми на освету позива само Симина мајка, мати оног борца који је пао од стране окупатора. Био је то вапај непознатог равногорца, творца ове песме, против братоубилачког рата. Вапај који на другој страни није имао ко да чује!
Данас 2 улице у Краљеву носе име по двојици хероја ове опсаде – капетану Јовану Дероку и поручнику Јовану Бојовићу, што смета многим потомцима комуниста. А ко су била ова два официра види се у претходном тексту! Рекао сам да ћу се осврнути опет на партизанског комесара Ратка Митровића. По сведочењу неких старијих људи из околине Краљева, које треба ипак узети са резервом, Дероко је Митровића пред крај опсаде морао пиштољем да тера да покрене партизанске јединице у борбу против Немаца. Други део сведочења казује да се врли комесар овом приликом сакрио у оближњи свињац. Тај Ратко Митровић и данас у Београду и многим другим местима има своју улицу. И велика предузећа су носила његово име…
И у комунистичким уџбеницима након Другог светског рата је писало да је на почетку рата било сарадње два покрета. Дероко и Бојовић су погинули пре него што су и сами комунисти почели да лажу о колаборацији ЈВуО са Немцима. И коме данас може и сме да смета што ова два хероја, који су се борили да ослободе Краљево од нацистичке немани, сада ето имају бар по ту једну улицу, иако заслужују много више! Само онима који су и даље заслепљени мржњом и који и даље верују у комунистичке лажи! Онима који и поред здравих очију одбијају да виде!
Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар Извршног одбора и шеф ресора за промотивне активности Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
