У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст госпођице Стефане Стојковић – „Завештање са острва Вида“
Сећаш ли се, друже стари, српске голготе? Мишића, Степе и Путника? Сећаш ли се како су српски синови у бој пали? Острво Видо. Само се тишина чује. Видо, неми сведок српског страдања и славе. Шта би све могли да испричају столетни маслињаци са острва, да којим случајем могу да говоре? Можда би нам само тихо шапнули: „Јунаци тону у рану зору…“
Те давне 1916.године дошли су српски војници на Крф. Сенке од људи. Јадни остаци једног националног бродолома. Са тешким болом у душама, изгубили су отаџбину, породицу, све. Све свето и узвишено што човек има. Чујеш ли, друже, ту песму? Тамо далеко, а чује се као да допире из наших срца. Чујеш ли, Србине, то завештање са острва Вида? „ Добра земљо моја, лажу! Лажу да смо те напустили. Лажу да смо те изгубили. Само смо се повукли. Тако је морало бити. Понестаде нам снаге да се одупремо великом непријатељу. Једини спас беше нам повлачење и те пусте албанске планине. На том путу пратише нас глад, болест, хладноћа и беспуће. Неке је однео бој. Друге прекри снег да вечно сањају… А ми дођосмо на Видо.
Мили моји, Српчићи, не заборавите ко сте и одакле сте! Не заборавите српску шљиву, наше родне њиве, наше коње вране. Не заборавите мајку Србију. Мора да се чува корење и велико огњиште. Иако је у канџама непријатеља није све изгубљено. Можда нема народа под сунцем који је овако несрећно раскомадан, разорен, завијен у вео туге као наш српски народ. Али и један Србин док постоји – он је народ! А народ не може без домовине. Зато крените у бој! Незаустављиво! За Краља и Отаџбину! За српство!
Када вас туђин упита:“ Шта је за вас светиња?“, имајте само један одговор. Реците: „Светиња је љубав према домовини, светиња је српство!“ То наше, старо, вишевековно српство. Српство сачињено од нашег светосавља, језика и писма, наше ћирилице. Љубав према домовини гори као вечни пламен у сваком честитом српском срцу. Оно нас је и одржало кроз ове прохујале векове. Оно храни нашу душу. Не да нам да поклекнемо пред великим кризама и непријатељима. Не да нам да се распаднемо, да српску земљу изгубимо. И док Швабе цепају нашу домовину, отимају колевку, газе наше српске њиве, заборављају ко смо. Заборавили су нашег кнеза Лазара, витеза Обилића, Краљевића Марка, вожда Карађорђа… Али ми нисмо! И докле год је тако, докле год има нашег Српства ми нећемо поклекнути! Нећемо пасти. Идите, мили моји, одбраните задужбине Немањића, кулу Лазареву, Карађорђеве њиве, стару српску шљиву! Летите попут орлова! Јуришајте на непријатеља! Вратите нам Србију!
Јер ми не могасмо. Сустиже нас болест. Ми остајемо овде на вечној стражи у морским дубинама…“
Аутор текста – Стефана Стојковић, чланица Удружења Краљевина Србија, Градски одбор Ниш
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments