У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте тeкст господина Милошa Маринковића, потпредседника Извршног одбора за Јужну Србију – „Монархија као проверени пут и једини спас“.
Скоро пуних 70 година је прошло откако је нашој земљи комунистичким бајонетима уведена република. Рушењем Монархије рушио се један здрав систем вредности на коме је наше Српство вековима почивало. Рушена је свака здрава и света институција укључујући и породицу. У „ослободилачком“ јуришу републиканци су „ослобађали“ од овоземаљског живота најбоље људе које је давала ова земља, уједно „ослобађајући“ небројене некретнине и друга богатства од њихових законских власника. И шта данас имамо као република? На шта нам личи земља под републиком? Постоји ли једна једина чисто републиканска тековина на коју се поноси и један једини здраво мислећи Србин? Да ли је уопште и могуће да један разуман Србин или и један лојалан грађанин Србије који то није може да воли једну творевину коју јој је наметнуо одликовани аустро-угарски каплар и осведочени злочинац – Броз? Довољно је да погледате око себе и видите у каквом је стању Отаџбина под ропством републике, а истовремено се сетити на славу и сјај непобедиве Краљевине Србије.
Монархија није само један ( у овом случају) супериорнији систем ( спасоносан и за многе друге балканске и европске земље) у односу на републику , већ је она и неодвојива од здравог српског родољубља и патриотизма.
Такође ( оно што је и мени лично на првом месту) питање монархизма је и верско питање за православне. Православни хришћанин не може бити за републику, а против Монархије. Важно је нагласити да се православни Монарх крунише у храму Божијем, затим он је једини лаик који може да се причести у олтару, а важно је сетити се и значења символике двоглавог орла.
Уз све то Монархија је вишевековни аманет који су нам оставили Преци, а уједно и сигурни пут победа, славе, националног обједињења (као и грађанског) и сваког успеха. Све оно на шта се поносимо као народ потиче из доба наше Монархије, док су наjгори порази – и материјални и духовни – они из доба републике.
У прилог Монархији иде и чињеница ко је све данас подржава. Ту спадају Српска Православна Црква, најбољи интелектуалци, домаћини, уопште оно најбоље што ова земља има. О оној страни која подржава републику боље и да не пишем.
Озбиљном човеку би, можда, био довољан и само овај монархистички аргумент, јер разуман човек не би требао да има дилему када бира између „ова два друштва“.
Обновом Монархије Србија би ушла у елитни клуб европских и светских монархија, што би свакако вртоглаво подигло њен углед у свету за кратко време, а Њен глас би се чуо и уважавао, за разлику од данашњег стања. Важно је да људи знају да прва српска породица – Карађорђевићи (а, пре свега Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина) имају огроман углед и велики утицај у свету. Са тим поправљеним угледом и људима на челу са таквим утицајем који не шкртаре на љубави према Србији и Српству нормално је да би се повећала улагања у Србију као и значајно развио њен туризам.
Уз све ово републикански квази-аргументи нису одмакли ни макац од оног комунистичког „Краљ Петар Други је побегао и однео злато“ и оног „ Престолонаследник Александар не зна српски језик“ (које често буде написано „незна“ и сл.), а од скора и потпуна небулоза да „Карађорђевићи живе на Двору на рачун народа“. Прво је доказана комунистичка измишљотина коју је модерна историографија оповргла и званично, а друго заслужује коментар само из разлога што се то данас често спомиње. Прво, Престолонаследник је са својим лошим српским језиком унео преко 20 милиона евра хуманитарне помоћи за ову земљу,а од ње није узео ништа, а они који нам уништавају земљу перфектно говоре српски. Затим треба узети у обзир да је Престолонаследник рођен у туђини у изгнанству и да је тамо провео скоро 60 година (не својом кривицом) као и да су га комунисти прогласили државним непријатељем када је био дете од две године, па свако нормалан треба да захвали Богу што је сачувао Веру и родољубље, а лош српски је последица изгнанства. Имао сам част да упознам неке Србе из Аустралије који не говоре српски уопште, а боље негују Српство од многих Срба у Србији. Престолонаследник је небројено пута помагао, па и лично односио помоћ нашем народу на Косову и Метохији, па деци којој је односио помоћ није сметало што тај доброћудни дека мало необично говори српски. Због својих изузетних заслуга Српска Православна Црква је Престолонаследника одликовала некима од својих највиших одликовања, међу којима су и орден Светог Саве првог степена (највиши орден СПЦ), орден Светог Кнеза лазара првог степена (уручен у манастиру Грачаница на Косову), затим орден Светог Константина (уручен у Нишу у присуству васељенског и руског Патријарха, од стране српског Патријарха). Дакле важно је шта неко ради, какав је човек и за шта се залаже, а да ли боље говори српски или кинески је крајње небитно. Важно је напоменути и да Црква званично подржава Престолонаследника Александра Карађорђевића као будућег Краља и то још од од Блаженопочившег Патријарха Павла који се срчано залагао за обнову Монархије и који је био велики пријатељ Престолонаследника.
Последњи је час да Србију спасемо увођењем Монархије враћајући се на славни пут Краљевине Србије. Нека живи Краљевина Србија и њен легитимни Краљ Александар Други, а република (која иза себе има само невину крв и пропали систем) нека заувек оде у историју као највеће зло које је задесило Србију и српски народ.
Аутор текста – господин Милош Маринковић, потпредседник Извршног одбора Удружења Краљевина Србија за Јужну Србију
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments