У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Краљ као фактор јединства и стабилности или шта би било да нас је 1914. водио Пашић“
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Говорећи о предностима које монархија има у односу на републику, као једна од кључних се издваја та што је Краљ фактор јединства и стабилности у својој земљи.
За разлику од председника као институције, кога је изабрао само један део грађана – онај који је гласао за политичку партију чији је кандидат победио на изборима, Краљ је суверен целокупног народа! Он је ту да брине о свима, он превазилази све поделе и стара се да уставом гарантована права подједнако важе за све грађане, без обзира на њихову политичку, националну или верску припадност. Он је тачка окупљања народа, а колико је та његова улога значајна нарочито долази до изражаја у нестабилним и тешким временима, када је јединство суштински и најпотребније.
Противници монархије на ову конастатацију гледају са јаком дозом цинизма, говорећи да је то само у теорији тачно, и да и у монархијама има републиканаца који ће увек бити на супротној страни.
Такође, често се могу чути замерке да је јединство прецењена категорија и да у модерним друштвима оно и није преко потребно за бољитак, с обзиром да је свако индивидуа за себе. Међутим, случајно или намерно, заборавља се да појединац никад ни на једном послу не може да уради колико може добро координисан тим људи. Јединство једне заједнице не негира индивидуалне особине сваког човека који је део те заједнице, него само гарантује да ће се заједничким залагањем тешкоће које погађају све лакше и ефикасније превазићи. А управо та синергија је преко потребна у кризним периодима; када је стање у држави стабилно делује нам да је све лако, да све иде како треба и без неког посебног додатног труда, али када наступи криза, онда је потребно уложити много напора да би се из ње изашло.
Сада ћу се дотаћи питања изнетог у наслову – шта би било да нас је 1914. водио Пашић, , којим ћу уједно поткрепити тврдњу да је баш Краљ као институција битан фактор јединства и стабилности.
Пошто мислим да није потребно превише трошити речи о томе ко је био Никола Пашић, јер се о човеку тог калибра мање више све зна, само ћу у пар реченица скренути пажњу на неке чињенице. Он је био политичар који је у више наврата прошао пут од најомраженијег и најтраженијег човека до политичког фактора без ког се у држави не може; од народног непријатеља до дугогодишњег председника Владе Краљевине Србије. Страначки лидер који је деловао у неким од најтежих времена које је наша држава прошла, и дан данас изазива контроверзе. И даље је, 90 година након смрти, за неке од наших савременика херој и великан, а за друге смутљивац, превртљивац и човек који је упропастио Србију. У сваком случају, и они који га воле и они који га мрзе, морају признати да је био веома способан политичар. Е ту се управо крије кључна реч – политичар. И у њој се крије и проблем.
Зашто један политичар, чак и онда кад је изузетан и веома цењен, никад не може да буде толико снажан фактор стабилности и јединства једне државе? Зато што је, као што сам већ наговестио у уводу текста, он пре свега првак своје странке и заступник само оног дела грађана који подржавају и гласају за ту странку. Нека је и најбољи и најспособнији човек на свету, он ће увек изазивати анимозитет и нетрпељивост код оног другог дела народа који не подржава његову партију и има другачије политичко становиште. И не само код другог дела народа, него и код трећег, четвртог, петог, шестог… ен-тог, ко ће уосталом и успети да наброји, када код нас партија има као печурака после кише, с обзиром да смо и као народ у целини веома склони томе да се делимо по најразличитијим основама, а овај политички нам је један од омиљених. Или како ја то волим да кажем – у једној српској кућа са два члана домаћинства, истовремено постоје три партије и четири супротстављена мишљења!
А ни наши политичари, с обзиром да и сами долазе из народа, нису ништа имунији на гложење од својих гласача. Посвађаће се и потурати једни другима ногу чак и у тренуцима кад се то нипошто не би смело! И у једној од највећих несрећа која је снашла наш народ – Првом светском или како је тад називан Великом рату, они нису нашли за сходно да мало „стану на лопту“ и прикоче сукобе. И тад су се водиле исте прљаве борбе, где је потпуно небитно било то што скупштина није заседала у свом дому, него у Нишу или у избеглиштву – на Крфу. Поменућу само да је крајем 1914. и почетком 1915. године скупштину потресала тзв. „опанчарска афера“, везана за злоупотребе приликом набавке опанака за војску.
И замислите сад шта би било да је у децембру 1914. у јеку крваве Колубарске битке, када је деловало да је све изгубљено и да је Србија на умору, у ровове на првој линији фронта, међу гладне, измучене, голе и босе српске војнике сишао Никола Пашић? Да ли би тад задњи атоми војничке снаге били искоришћени за одсудни јуриш на непријатеља, или би (много вероватније) и у самом рову дошло до нове свађе која би могла да изгледа отприлике овако:
- Је ли бре, јел ово дође онај твој брадати изрод?!
- Јес’ дош’о па шта, ‘оћеш да цркнеш од муке што не дође неки твој?!
- Море мрш’ бре, кад ти је тако добар што не доведе синчића, него док ми крвавимо гаће господичић ужива у топлом!
- Шта се тебе тиче где је син гос’н Пашића, има бре да га помињеш с поштовањем!
- Е кад је тако ево ти га твој Пашић и сви његови министри па с њима пуцај на Швабу, ја одо’ а ви радите како ‘оћете!…
Можда је овај сценарио мало претеран, али није ни невероватан!
Како год, тада у ровове ипак није отишао Никола Пашић.
У ровове, међу војску је отишао онај ко је једини могао да учини немогуће и заустави пропадање српских трупа – Краљ Петар Први! Стари, болестима измучени Краљ је дошао међу своје војнике, решен да с њима и погине! Разрешио их је заклетве дате њему, али није оне Отаџбини! И док је стари Краљ с обичним војницима пуцао на непријатеље, ни његови синови нису били у позадини на сигурном. Добро је српска војска знала да је Регент Александар као врховни командант на челу трупа и да је увек уз своје борце, а да је Краљевић Ђорђе био тешко рањен у борби на Мачковом камену! И зато су, када су видели да и њихов Краљ дели исту судбину с њима, успели да извуку из себе и ону последњу снагу коју су имали, и да следећи генијални ратни план великог војводе Мишића истерају непријатеља из Отаџбине!
И то се исто показало и касније, у голготи кроз Албанију, на Солуну и у јуришу назад у Србију – Краљ је увек био уз народ и давао му снагу да истраје. Тада није било битно да ли је војник пре рата био радикал, социјалиста, либерал итд. све је то било неважно, јер су сви они били само и искључиво војници који су оставили по страни све оно што их је пре рата делило, и под вођством свог Краља се борили за своју земљу, своју породицу, своје домове!
То је значај Круне! То је нешто што ни један политичар не може понудити свом народу. Та снага се налази само у институцији Краља као нестраначке и надстраначке фигуре!
Многи ће ми замерити што превише помињем историју, али није узалуд толико пута речено да је она „учитељица живота“. Из историје морамо да извучемо поуке, да научимо шта је у нашој прошлости било добро, а шта није, па да позитивна искуства искористимо, а негативна упамтимо као опомену, како их не бисмо поновили! Јер суштина учења и јесте у томе да кад једном нешто лоше урадиш, то не понављаш, па и дете када се једном опече, неће више прилазити пламену… А ми смо исувише пута били веома лоши ђаци на часу историјских поука, па смо стално понављали исте грешке.
Да нам се грешке не би више понављале, да не би смо стално тражили нови пут и лутали у магли, а имали смо добро трасиран и сигуран, време је да извучемо поуке, искористимо искуство предака и са тим искуством уграђеним у темеље наше државе, наставимо напред у будућност! Јер једино тако цела држава може да буде просперитетна! А кључ за остварење тог циља, за успостављање стабилних и јаких темеља наше државе лежи у повратку Краљевине! А на нама је да изаберемо да ли желимо такву државу, или да натавимо агонију…
п.с.
А да, умало да заборавим, што се тиче оних који говоре да и у монархијама увек има републиканаца – тачно је, има и имаће, али у уређеном систему какав је монархија и они уживају све благодети таквог система и заштиту Краља, док ја лично, као морхиста, ни једног председника, ма ко он био и из које год странке долазио, не могу доживети као свог. Уосталом, и непосредно по доласку Краља Петра Првог на власт, републиканци су организовали демонстрације испред Двора на којима су викали да желе републику. Чика Пера их је одушевљено поздравио и рекао им: „Само вичите децо, ја сам идошао да би сте смели слободно да вичете!“
Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар Извршног одбора и шеф ресора за промотивне активности Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
