U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Uroša Parezanovića, generalnog sekretara Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija – „Kralj kao faktor jedinstva i stabilnosti ili šta bi bilo da nas je 1914. vodio Pašić“
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Govoreći o prednostima koje monarhija ima u odnosu na republiku, kao jedna od ključnih se izdvaja ta što je Kralj faktor jedinstva i stabilnosti u svojoj zemlji.
Za razliku od predsednika kao institucije, koga je izabrao samo jedan deo građana – onaj koji je glasao za političku partiju čiji je kandidat pobedio na izborima, Kralj je suveren celokupnog naroda! On je tu da brine o svima, on prevazilazi sve podele i stara se da ustavom garantovana prava podjednako važe za sve građane, bez obzira na njihovu političku, nacionalnu ili versku pripadnost. On je tačka okupljanja naroda, a koliko je ta njegova uloga značajna naročito dolazi do izražaja u nestabilnim i teškim vremenima, kada je jedinstvo suštinski i najpotrebnije.
Protivnici monarhije na ovu konastataciju gledaju sa jakom dozom cinizma, govoreći da je to samo u teoriji tačno, i da i u monarhijama ima republikanaca koji će uvek biti na suprotnoj strani.
Takođe, često se mogu čuti zamerke da je jedinstvo precenjena kategorija i da u modernim društvima ono i nije preko potrebno za boljitak, s obzirom da je svako individua za sebe. Međutim, slučajno ili namerno, zaboravlja se da pojedinac nikad ni na jednom poslu ne može da uradi koliko može dobro koordinisan tim ljudi. Jedinstvo jedne zajednice ne negira individualne osobine svakog čoveka koji je deo te zajednice, nego samo garantuje da će se zajedničkim zalaganjem teškoće koje pogađaju sve lakše i efikasnije prevazići. A upravo ta sinergija je preko potrebna u kriznim periodima; kada je stanje u državi stabilno deluje nam da je sve lako, da sve ide kako treba i bez nekog posebnog dodatnog truda, ali kada nastupi kriza, onda je potrebno uložiti mnogo napora da bi se iz nje izašlo.
Sada ću se dotaći pitanja iznetog u naslovu – šta bi bilo da nas je 1914. vodio Pašić, , kojim ću ujedno potkrepiti tvrdnju da je baš Kralj kao institucija bitan faktor jedinstva i stabilnosti.
Pošto mislim da nije potrebno previše trošiti reči o tome ko je bio Nikola Pašić, jer se o čoveku tog kalibra manje više sve zna, samo ću u par rečenica skrenuti pažnju na neke činjenice. On je bio političar koji je u više navrata prošao put od najomraženijeg i najtraženijeg čoveka do političkog faktora bez kog se u državi ne može; od narodnog neprijatelja do dugogodišnjeg predsednika Vlade Kraljevine Srbije. Stranački lider koji je delovao u nekim od najtežih vremena koje je naša država prošla, i dan danas izaziva kontroverze. I dalje je, 90 godina nakon smrti, za neke od naših savremenika heroj i velikan, a za druge smutljivac, prevrtljivac i čovek koji je upropastio Srbiju. U svakom slučaju, i oni koji ga vole i oni koji ga mrze, moraju priznati da je bio veoma sposoban političar. E tu se upravo krije ključna reč – političar. I u njoj se krije i problem.
Zašto jedan političar, čak i onda kad je izuzetan i veoma cenjen, nikad ne može da bude toliko snažan faktor stabilnosti i jedinstva jedne države? Zato što je, kao što sam već nagovestio u uvodu teksta, on pre svega prvak svoje stranke i zastupnik samo onog dela građana koji podržavaju i glasaju za tu stranku. Neka je i najbolji i najsposobniji čovek na svetu, on će uvek izazivati animozitet i netrpeljivost kod onog drugog dela naroda koji ne podržava njegovu partiju i ima drugačije političko stanovište. I ne samo kod drugog dela naroda, nego i kod trećeg, četvrtog, petog, šestog… en-tog, ko će uostalom i uspeti da nabroji, kada kod nas partija ima kao pečuraka posle kiše, s obzirom da smo i kao narod u celini veoma skloni tome da se delimo po najrazličitijim osnovama, a ovaj politički nam je jedan od omiljenih. Ili kako ja to volim da kažem – u jednoj srpskoj kuća sa dva člana domaćinstva, istovremeno postoje tri partije i četiri suprotstavljena mišljenja!
A ni naši političari, s obzirom da i sami dolaze iz naroda, nisu ništa imuniji na gloženje od svojih glasača. Posvađaće se i poturati jedni drugima nogu čak i u trenucima kad se to nipošto ne bi smelo! I u jednoj od najvećih nesreća koja je snašla naš narod – Prvom svetskom ili kako je tad nazivan Velikom ratu, oni nisu našli za shodno da malo „stanu na loptu“ i prikoče sukobe. I tad su se vodile iste prljave borbe, gde je potpuno nebitno bilo to što skupština nije zasedala u svom domu, nego u Nišu ili u izbeglištvu – na Krfu. Pomenuću samo da je krajem 1914. i početkom 1915. godine skupštinu potresala tzv. „opančarska afera“, vezana za zloupotrebe prilikom nabavke opanaka za vojsku.
I zamislite sad šta bi bilo da je u decembru 1914. u jeku krvave Kolubarske bitke, kada je delovalo da je sve izgubljeno i da je Srbija na umoru, u rovove na prvoj liniji fronta, među gladne, izmučene, gole i bose srpske vojnike sišao Nikola Pašić? Da li bi tad zadnji atomi vojničke snage bili iskorišćeni za odsudni juriš na neprijatelja, ili bi (mnogo verovatnije) i u samom rovu došlo do nove svađe koja bi mogla da izgleda otprilike ovako:
- Je li bre, jel ovo dođe onaj tvoj bradati izrod?!
- Jes’ doš’o pa šta, ‘oćeš da crkneš od muke što ne dođe neki tvoj?!
- More mrš’ bre, kad ti je tako dobar što ne dovede sinčića, nego dok mi krvavimo gaće gospodičić uživa u toplom!
- Šta se tebe tiče gde je sin gos’n Pašića, ima bre da ga pominješ s poštovanjem!
- E kad je tako evo ti ga tvoj Pašić i svi njegovi ministri pa s njima pucaj na Švabu, ja odo’ a vi radite kako ‘oćete!…
Možda je ovaj scenario malo preteran, ali nije ni neverovatan!
Kako god, tada u rovove ipak nije otišao Nikola Pašić.
U rovove, među vojsku je otišao onaj ko je jedini mogao da učini nemoguće i zaustavi propadanje srpskih trupa – Kralj Petar Prvi! Stari, bolestima izmučeni Kralj je došao među svoje vojnike, rešen da s njima i pogine! Razrešio ih je zakletve date njemu, ali nije one Otadžbini! I dok je stari Kralj s običnim vojnicima pucao na neprijatelje, ni njegovi sinovi nisu bili u pozadini na sigurnom. Dobro je srpska vojska znala da je Regent Aleksandar kao vrhovni komandant na čelu trupa i da je uvek uz svoje borce, a da je Kraljević Đorđe bio teško ranjen u borbi na Mačkovom kamenu! I zato su, kada su videli da i njihov Kralj deli istu sudbinu s njima, uspeli da izvuku iz sebe i onu poslednju snagu koju su imali, i da sledeći genijalni ratni plan velikog vojvode Mišića isteraju neprijatelja iz Otadžbine!
I to se isto pokazalo i kasnije, u golgoti kroz Albaniju, na Solunu i u jurišu nazad u Srbiju – Kralj je uvek bio uz narod i davao mu snagu da istraje. Tada nije bilo bitno da li je vojnik pre rata bio radikal, socijalista, liberal itd. sve je to bilo nevažno, jer su svi oni bili samo i isključivo vojnici koji su ostavili po strani sve ono što ih je pre rata delilo, i pod vođstvom svog Kralja se borili za svoju zemlju, svoju porodicu, svoje domove!
To je značaj Krune! To je nešto što ni jedan političar ne može ponuditi svom narodu. Ta snaga se nalazi samo u instituciji Kralja kao nestranačke i nadstranačke figure!
Mnogi će mi zameriti što previše pominjem istoriju, ali nije uzalud toliko puta rečeno da je ona „učiteljica života“. Iz istorije moramo da izvučemo pouke, da naučimo šta je u našoj prošlosti bilo dobro, a šta nije, pa da pozitivna iskustva iskoristimo, a negativna upamtimo kao opomenu, kako ih ne bismo ponovili! Jer suština učenja i jeste u tome da kad jednom nešto loše uradiš, to ne ponavljaš, pa i dete kada se jednom opeče, neće više prilaziti plamenu… A mi smo isuviše puta bili veoma loši đaci na času istorijskih pouka, pa smo stalno ponavljali iste greške.
Da nam se greške ne bi više ponavljale, da ne bi smo stalno tražili novi put i lutali u magli, a imali smo dobro trasiran i siguran, vreme je da izvučemo pouke, iskoristimo iskustvo predaka i sa tim iskustvom ugrađenim u temelje naše države, nastavimo napred u budućnost! Jer jedino tako cela država može da bude prosperitetna! A ključ za ostvarenje tog cilja, za uspostavljanje stabilnih i jakih temelja naše države leži u povratku Kraljevine! A na nama je da izaberemo da li želimo takvu državu, ili da natavimo agoniju…
p.s.
A da, umalo da zaboravim, što se tiče onih koji govore da i u monarhijama uvek ima republikanaca – tačno je, ima i imaće, ali u uređenom sistemu kakav je monarhija i oni uživaju sve blagodeti takvog sistema i zaštitu Kralja, dok ja lično, kao morhista, ni jednog predsednika, ma ko on bio i iz koje god stranke dolazio, ne mogu doživeti kao svog. Uostalom, i neposredno po dolasku Kralja Petra Prvog na vlast, republikanci su organizovali demonstracije ispred Dvora na kojima su vikali da žele republiku. Čika Pera ih je oduševljeno pozdravio i rekao im: „Samo vičite deco, ja sam idošao da bi ste smeli slobodno da vičete!“
Autor teksta – Uroš Parezanović, generalni sekretar Izvršnog odbora i šef resora za promotivne aktivnosti Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija
