У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Мариа Мајсторовића, председника Удружења Краљевина Србија – „ Сламање несаломивих“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Издржљивост нашег народа кроз векове показала се као најосновнија карактеристика. Што би непријатељ био одлучнији у својој намери да нас покори, истом пропорцијом је јачао наш слободарски дух и никада довољно описани и дефинисани инат. Као што је рекао велики немачки државник, Ото фон Бизмарк : „Србија је по величини незнатна земља али, када јој се приближите, попут склупчаног јежа, шири своје бодље свуда унаоколо.“ Тај непокорни дух и исконску жељу за слободом дубље у историји описао је и један турски султан: “ Цела моја империја од Меке и Медине до Шумадије мирише на ружино уље из џенета, само Шумадија увек смрди на барут из шејтанове радионице“. „Увек смо имали више вештине да уловимо лава него муву. У томе је наша снага а у исто време и наша слабост.То је комична страна наше трагедије“, рече свети Владика Николај.
Сви ови векови научили су наше архинепријатеље да не могу да нас нападају споља, директно, сировом силом, јер ће им се та енергија вратити као бумеранг. Зато су нам послали нешто што ће нас полако изједати изнутра, као и Русима чију величину територије никако нису могли, ни дан данас не могу, да опросте, а то је комунизам, и систематски уништити све вредности које смо баштинили вековима, и које су нас сачувале у најгорим временима и искушењима.
Мало је познато одакле је дошла та неман која је преобразила српски народ од Божијих слугу у атеисте, од монархиста у титоисте и комунисте, од грађанског и домаћинског сталежа у пролетере лишене националног обележја и патријархалне традиције. Учинило је да нам ништа више од свих вековима темељених вредности народа није свето, ни кућа, ни породица, ни вера, ни држава… куће су постале све веће, породице све мање, црква, Краљ, држава, Скупштина све је доведено у питање и стављено на стуб срама, подривано делима оних чији је то задатак био. Када је приликом једне посете САД шездесетих година Јосип Броз Тито обишао хрватску заједницу тамо је срео чувеног вајара Ивана Мештровића кога је питао: „Зашто се ви не вратите у Југославију?“ „Бојим се Срба“, одговори вајар. „Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!“, одговори Тито испијајући виски.
Сада, овакве какви смо постали, могу да нас покоре… али, они то неће учинити, учинићемо то ми сами, једноставно ћемо се угасити, као и многи древни народи који су то дозволили. Окренули су наше најјаче оружије против нас… покренули аутоимуну болест, што се више трудимо да будемо као други, то више уништавамо себе и постајемо ничији… само такви можемо да постанемо нечији. Никада, никада, они који немају карактер нису били поштовани, ни од пријатеља ни од непријатеља. Они којима је свеједно одакле су, нигде неће бити на своме.
Поносити се својим великим прецима, а бити мањи и гори од њих, изазива презир а не дивљење. Величати се ослободитељима, а прљати слободу, купљену крвљу њиховом, недоследно је и смешно; не, него и више, кажњиво као злочин.
Најтачнији календар на свету направио је Србин, Милутин Миланквић, цео свет га због тога поштује али гарантујем да ћемо га ми прихватити последњи. Никола Тесла је у „тренду“ у последње време али га много боље од нас бране и заступају они на чијој територији се родио. Новака Ђоковића смо већ оклеветали кроз проблеме и личности које су део његове породице и приватног живота стављајући игру и успехе у други план… да не говоримо о хиљадугодишњим институцијама нашег народа, Цркви и Краљу, двема главама белога орла, које смо успели да оклеветамо и понизимо а орла рашчерупамо.
Да неки око нас имају и десети део Kруне коју ми имамо не би је само показивали већ је учинили толико великом, да би сви остали само њу видели. И за то што су данас неки толико већи Eвропљани од нас, а за њу нису ништа дали, већ подривали све њене вредности стваране миленијумима, ми смо криви.
Но, то је наш усуд, то смо сами дозволили, и још увек дозвољавамо.
Будућност у овом смеру је извесна, појединачно ћемо бити све богатији, светскији, свачији, док ће наша нација завршити у контејнеру историје.
Да ли то желимо, питање је за свакога од нас, као и питање да ли ћемо нешто по том питању да предузмемо?!
Аутор текста – Марио Мајсторовић, председник Удружења Краљевина Србија
