У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Милоша Павковића, члана Статутарне комисије Удружења Краљевина Србија – „Тридесет није само број или Удружење Краљевина Србија“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Ближи се дванаест пуних година од како сам кренуо овим путем… Још увек памтим тај петнаести фебруар 2004. Године. Велики дан за нашу историју, још већи за мене. Почело је! Исправиће се неправда, вратићемо Краља!
Срце ми лупа јако, шест сати је изјутра, не спава ми се… Радују се редом моји преци, деда, прадеда… нису узалуд гинули, није њихова заклетва заборављена, све оне године робије су се исплатиле, ево макар сад после педесет и више година. Још није свануло, мрак је, мраз оштро реже, провејава ситан снег, али у мојој души се разлива нека чудесна топлина… Дворска капија се отвара, закорачио сам смело, под ногама се чује шкрипање снега, улазим у тај забрањени град… Бели двор… Тишину прекида глас: ,, Ви сте добровољци Круне!“, настављамо даље кроз помрачину. Корачам, пратим слабу светлост лампи поред стазе… куда сам то кренуо… где ли ћу стићи, шта ли ме тамо чека… Стотину питања ми пролази кроз главу, али и поред свега знао сам још тада, да другог пута нема. То је онај једнини прави, плаћен животима и слободом за многе године, дилеме нема…
Био сам тада најмлађи, са својих седамнаест година. Ево ме и сада на истом путу, можда, захваљујући само једном човеку. Тај глас ме и данас прати: ,, Ви сте добровољци Круне!“.
У годинама које су следиле сретао сам многе људе, монархисте. То искуство не бих умео речима да опишем. Остаће урезано у мојој души заувек… Сви они су постали део мене и део те велике монархистичке идеје, коју сам спознао, која се не може подвести ни под једну научну дефиницију државног уређења или политичког система. То су најразличитије емоције које саздаваше ту нашу величанствену краљевску Круну у свој лепоти њеној. То су сви они бисери, дијаманти и драгуљи на њој… То је она бронза Kарађорђевог топа од које је саливена, то је оно народно надање у њој отелотворено.
Од тада па до данас прошле су године рада и труда. Године испуњене радошћу и великим делима. Много тога је и пропуштено, не намерно. Једноставно нисмо умели боље. Није имао ко да нас научи. Учили смо се сами, на својим грешкама и онолико колико су нам прилике омогућавале. Увек сам се питао да ли је то довољно… шта треба још да урадимо да у нашој намери успемо. Све те чисте душе, ти обични људи, дали су све што су могли и умели. Њихова добра воља и намера је неспорна, али ипак толико питања, а тако мало одговора. За све ове године, а прошла је цела деценија, ни један ваљан, ни један за прелазну оцену… да ли га је у опште и било?!
Где су сада доктори наука, где су сада професори универзитета, где су сада академици?! Питање и даље громко одзвања. Из даљине се чује само потмули ехо, како да вратимо Краља, како да нам свима буде боље… Одговора нема. Да ли је могуће, и немојте ми поново говорити шта је монархија…
Можда сам касно схватио, можда сам одувек и знао али не желех да прихватим, од снова се не живи… Лицемерје достиже врхунац, док се генерације губе у ковитлацу сна и јаве, која прети да једном за свагда избрише све наше идеале.
Седамдесет је само број, али тридесет није!
Аутор текста – Милош Павковић, члан Статутарне комисије, члан Извршног одбора и председник ГО Београд Удружења Краљевина Србија
