U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Miloša Pavkovića, člana Statutarne komisije Udruženja Kraljevina Srbija – „Trideset nije samo broj ili Udruženje Kraljevina Srbija“.
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Bliži se dvanaest punih godina od kako sam krenuo ovim putem… Još uvek pamtim taj petnaesti februar 2004. Godine. Veliki dan za našu istoriju, još veći za mene. Počelo je! Ispraviće se nepravda, vratićemo Kralja!
Srce mi lupa jako, šest sati je izjutra, ne spava mi se… Raduju se redom moji preci, deda, pradeda… nisu uzalud ginuli, nije njihova zakletva zaboravljena, sve one godine robije su se isplatile, evo makar sad posle pedeset i više godina. Još nije svanulo, mrak je, mraz oštro reže, provejava sitan sneg, ali u mojoj duši se razliva neka čudesna toplina… Dvorska kapija se otvara, zakoračio sam smelo, pod nogama se čuje škripanje snega, ulazim u taj zabranjeni grad… Beli dvor… Tišinu prekida glas: ,, Vi ste dobrovoljci Krune!“, nastavljamo dalje kroz pomračinu. Koračam, pratim slabu svetlost lampi pored staze… kuda sam to krenuo… gde li ću stići, šta li me tamo čeka… Stotinu pitanja mi prolazi kroz glavu, ali i pored svega znao sam još tada, da drugog puta nema. To je onaj jednini pravi, plaćen životima i slobodom za mnoge godine, dileme nema…
Bio sam tada najmlađi, sa svojih sedamnaest godina. Evo me i sada na istom putu, možda, zahvaljujući samo jednom čoveku. Taj glas me i danas prati: ,, Vi ste dobrovoljci Krune!“.
U godinama koje su sledile sretao sam mnoge ljude, monarhiste. To iskustvo ne bih umeo rečima da opišem. Ostaće urezano u mojoj duši zauvek… Svi oni su postali deo mene i deo te velike monarhističke ideje, koju sam spoznao, koja se ne može podvesti ni pod jednu naučnu definiciju državnog uređenja ili političkog sistema. To su najrazličitije emocije koje sazdavaše tu našu veličanstvenu kraljevsku Krunu u svoj lepoti njenoj. To su svi oni biseri, dijamanti i dragulji na njoj… To je ona bronza Karađorđevog topa od koje je salivena, to je ono narodno nadanje u njoj otelotvoreno.
Od tada pa do danas prošle su godine rada i truda. Godine ispunjene radošću i velikim delima. Mnogo toga je i propušteno, ne namerno. Jednostavno nismo umeli bolje. Nije imao ko da nas nauči. Učili smo se sami, na svojim greškama i onoliko koliko su nam prilike omogućavale. Uvek sam se pitao da li je to dovoljno… šta treba još da uradimo da u našoj nameri uspemo. Sve te čiste duše, ti obični ljudi, dali su sve što su mogli i umeli. Njihova dobra volja i namera je nesporna, ali ipak toliko pitanja, a tako malo odgovora. Za sve ove godine, a prošla je cela decenija, ni jedan valjan, ni jedan za prelaznu ocenu… da li ga je u opšte i bilo?!
Gde su sada doktori nauka, gde su sada profesori univerziteta, gde su sada akademici?! Pitanje i dalje gromko odzvanja. Iz daljine se čuje samo potmuli eho, kako da vratimo Kralja, kako da nam svima bude bolje… Odgovora nema. Da li je moguće, i nemojte mi ponovo govoriti šta je monarhija…
Možda sam kasno shvatio, možda sam oduvek i znao ali ne želeh da prihvatim, od snova se ne živi… Licemerje dostiže vrhunac, dok se generacije gube u kovitlacu sna i jave, koja preti da jednom za svagda izbriše sve naše ideale.
Sedamdeset je samo broj, ali trideset nije!
Autor teksta – Miloš Pavković, član Statutarne komisije, član Izvršnog odbora i predsednik GO Beograd Udruženja Kraljevina Srbija
