Говор г. Милана Марковића који је прочитан на свечаности „Иван Величковић – хришћанин, монархиста, домаћин“ коју је у знак сећања на прерано преминулог дугогодишњег председника одбора 5. децембра 2015. организовао Општински одбор Велико Градиште.

    

Иван Величковић рођен 6/19. септембра године Господње 1982. у Пожаревцу, од оца Драгана и мајке Радинке Величковић, на дан када наша Света Црква Православна прославља спомен на чудеса Св. Архангела Михаила.

У беседи о два рођења, коју је написао Свети Владика Николај, у „Охридском прологу“ за тај дан пише: ,,…Ако је, браћо, наше тело по нужди рођено од тела, неприродно је да се наш дух рађа од тела. Нека се дух наш роди од Духа Божијега и онда ћемо бити природни и по телу и по духу. То је она виша и безгрешна пророда, коју је имао Адам у Рају пре греха. Није могуће и није нужно да се наше тело поново роди од тела, али је и могуће и непоходно и никада није касно да се наш Дух поново роди, да се роди од Духа Божијег…“

Нестају речи, леди се срце, мисли се боре и у оваквим приликама потребна је вештина и духовна поука Светог Николаја Српског Златоустог, али се мора нешто рећи о Ивану Величковићу, јер само они који су га лично познавали, знају колики и какав је био.

Још од детињства лепо васпитан, Иван је показивао велику кроткост, смиреност и трпљење. Од ране младости своје овоземаљски живот посветио је Богу, Краљу и Отаџбини. Саслуживајући у Светом олтару, неуморно је радио и на ширењу Свете вере Православне и то не само речима, него и делима, помажући старим и болесним, присуствујући богомољачким скуповима, учествујући у обнови храмова и светиња. Не штедећи себе, Иван је био спреман да учествује у свакој акцији која је била на корист Богу и своме роду.

Нераздвојиви део Ивановог живота била је и остала његова љубав према монархији. Као један од малобројних витезова, одлазио је сваке године на Равну гору, ходећи путевима војника Југословнеске војске у Отаџбини, као и корацима славних српских јунака ранијих ратова, одајући им на тај начин славу и признање што су своје животе положили за Краља и Отаџбину.

Као круну свог рада, основао је и постао доживотни председник Општинског одбора Удружења Краљевина Србија у Великом Градишту.

Његова залагања у промоцији Удружења Краљевина Србија у Великом Градишту и целом Браничевском округу, као и жеља за уређење србије као уставне парламентарне монархије, нису само речи хвале, већ је то и потврђено кроз постављање стандарда приликом оснивања нових одбора Удружења, потписивање протокола о сарадњи ОО Велико Градиште са гимназијом и културним организацијама у Великом Градишту. Иван је заједно са чановима одбора, био покретач да се сва монархистичка удружења прикључе Удружења Краљевина Србија које је под патронатом Њ.К.В. Престолонаследника Александра, што је крунисано промоцијом чланова будућег Градског одбора Удружења у Пожаревцу. Такође, је покренуо акцију на рестаурацији плоча које се налазе на улазу у Гиманзију у Великом Градишту.

Презиме Иваново почињало је са Вели, и заиста је био и до смрти остао велики човек. Човек корпулентне грађе, али меког срца. Човек снажног гласа, али кротке и благе речи. Човек који је увек могао да нађе времена и разговара са људима различитих политичких убеђења и заговорника другачијих друштвених уређења, увек показујући својим примером, зашто је добро бити монархиста. Човек за кога можемо цитирати речи блаженопочившег Патријарха Павла: ,,Да увек будемо људи, а никада нељуди.“

Као православни Србин, Иван је био добар домаћин. У дому породице Величковић и богат и сиромах, и царевић и просјак, дочекани су, примљени, угошћени и испраћени као најмилији гости. И поред свих активности, Иван није заборавио ко је и одакле је. Године 2007. оженио се супругом Сандром, а Бог им је у наредне три године подарио две предивне ћерке, Ангелину и Меланију. Живео је са својом породицом у родном Кисиљеву. Као узорни муж и отац, трудио се да својим радом обезбеди својој породици бољу будућност. Као радник компаније „Кока Кола Хеленик“, Величко или Бели, омиљен међу колегама, награђиван је више пута за правовремено и ефикасно испуњење задатих циљева.

Иван није телесно међу нама, али је душа његова жива. Искористићу ову прилику и пред вама, драги пријатељи, обратићу се Ивану лично:

Побратиме, окупили смо се овде у парохијском дому Храма у Великом Градишту, не за тебе и због тебе, већ са тобом. Овде је почела идеја о нашем одбору Удружења Краљевина Србија, овде су сви наши скупови одржани, те смо овде одабрали да се поново окупимо. Увек си говорио како треба бити јединствен, показујући идеју која је спасоносна за страдални народ наш српски, а то је Бог на небу, краљ на земљи, домаћин у кући. ОО Удружења Краљевина Србија у Великом Градишту није успаван и неактиван, већ у дубокој жалости, јер ти ниси био за нас само председник, већ и брат у Христу и пријатељ. Не можемо заборавити твој изненадни одлазак и окретати се редовним активностима, већ у духу братске љубави и осећања остаћемо и даље у жалости и одлагати све велике активности до годишњег помена твоје смрти, јер је то најмање што можемо учинити. Знам да би ме братски посаветовао да те више не хвалим, и нећу да не бих разгњевио Бога. Но све ово што написах на овом парчету папира, ти си већ одавно рекао о себи:“Ја сам Иван Величковић, из села Кисиљева, монархиста од кад знам за себе и бићу то вероватно до краја живота“.

Један од наших најбољих монархиста, напустио нас је Божијим промислом 9. фебруара 2015. по грег. календару у својој 33. години живота. Као што у животу ништа није случајно, тако и то да је Иван имао исто онолико година, колико и наш Господ Исус Христос, када је завршио своју мисао на земљи.

Зато, драга браћо моја и сестре, не очајавајмо  као безбожници због изненадног Ивановог одласка са земље, већ га се, као Православни Хришћани увек сећајмо Исусовом молитвом: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ, УПОКОЈ ДУШУ УСНУЛОГ СЛУГЕ ТВОГА ИВАНА И НАСТАНИ ЈЕ У РАЈ. А нама подај сузе покајања, да бисмо једног дана, заједно са Иваном славили на небесима Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала вавек века. АМИН