Govor g. Milana Markovića koji je pročitan na svečanosti „Ivan Veličković – hrišćanin, monarhista, domaćin“ koju je u znak sećanja na prerano preminulog dugogodišnjeg predsednika odbora 5. decembra 2015. organizovao Opštinski odbor Veliko Gradište.

    

Ivan Veličković rođen 6/19. septembra godine Gospodnje 1982. u Požarevcu, od oca Dragana i majke Radinke Veličković, na dan kada naša Sveta Crkva Pravoslavna proslavlja spomen na čudesa Sv. Arhangela Mihaila.

U besedi o dva rođenja, koju je napisao Sveti Vladika Nikolaj, u „Ohridskom prologu“ za taj dan piše: ,,…Ako je, braćo, naše telo po nuždi rođeno od tela, neprirodno je da se naš duh rađa od tela. Neka se duh naš rodi od Duha Božijega i onda ćemo biti prirodni i po telu i po duhu. To je ona viša i bezgrešna proroda, koju je imao Adam u Raju pre greha. Nije moguće i nije nužno da se naše telo ponovo rodi od tela, ali je i moguće i nepohodno i nikada nije kasno da se naš Duh ponovo rodi, da se rodi od Duha Božijeg…“

Nestaju reči, ledi se srce, misli se bore i u ovakvim prilikama potrebna je veština i duhovna pouka Svetog Nikolaja Srpskog Zlatoustog, ali se mora nešto reći o Ivanu Veličkoviću, jer samo oni koji su ga lično poznavali, znaju koliki i kakav je bio.

Još od detinjstva lepo vaspitan, Ivan je pokazivao veliku krotkost, smirenost i trpljenje. Od rane mladosti svoje ovozemaljski život posvetio je Bogu, Kralju i Otadžbini. Sasluživajući u Svetom oltaru, neumorno je radio i na širenju Svete vere Pravoslavne i to ne samo rečima, nego i delima, pomažući starim i bolesnim, prisustvujući bogomoljačkim skupovima, učestvujući u obnovi hramova i svetinja. Ne štedeći sebe, Ivan je bio spreman da učestvuje u svakoj akciji koja je bila na korist Bogu i svome rodu.

Nerazdvojivi deo Ivanovog života bila je i ostala njegova ljubav prema monarhiji. Kao jedan od malobrojnih vitezova, odlazio je svake godine na Ravnu goru, hodeći putevima vojnika Jugoslovneske vojske u Otadžbini, kao i koracima slavnih srpskih junaka ranijih ratova, odajući im na taj način slavu i priznanje što su svoje živote položili za Kralja i Otadžbinu.

Kao krunu svog rada, osnovao je i postao doživotni predsednik Opštinskog odbora Udruženja Kraljevina Srbija u Velikom Gradištu.

Njegova zalaganja u promociji Udruženja Kraljevina Srbija u Velikom Gradištu i celom Braničevskom okrugu, kao i želja za uređenje srbije kao ustavne parlamentarne monarhije, nisu samo reči hvale, već je to i potvrđeno kroz postavljanje standarda prilikom osnivanja novih odbora Udruženja, potpisivanje protokola o saradnji OO Veliko Gradište sa gimnazijom i kulturnim organizacijama u Velikom Gradištu. Ivan je zajedno sa čanovima odbora, bio pokretač da se sva monarhistička udruženja priključe Udruženja Kraljevina Srbija koje je pod patronatom Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra, što je krunisano promocijom članova budućeg Gradskog odbora Udruženja u Požarevcu. Takođe, je pokrenuo akciju na restauraciji ploča koje se nalaze na ulazu u Gimanziju u Velikom Gradištu.

Prezime Ivanovo počinjalo je sa Veli, i zaista je bio i do smrti ostao veliki čovek. Čovek korpulentne građe, ali mekog srca. Čovek snažnog glasa, ali krotke i blage reči. Čovek koji je uvek mogao da nađe vremena i razgovara sa ljudima različitih političkih ubeđenja i zagovornika drugačijih društvenih uređenja, uvek pokazujući svojim primerom, zašto je dobro biti monarhista. Čovek za koga možemo citirati reči blaženopočivšeg Patrijarha Pavla: ,,Da uvek budemo ljudi, a nikada neljudi.“

Kao pravoslavni Srbin, Ivan je bio dobar domaćin. U domu porodice Veličković i bogat i siromah, i carević i prosjak, dočekani su, primljeni, ugošćeni i ispraćeni kao najmiliji gosti. I pored svih aktivnosti, Ivan nije zaboravio ko je i odakle je. Godine 2007. oženio se suprugom Sandrom, a Bog im je u naredne tri godine podario dve predivne ćerke, Angelinu i Melaniju. Živeo je sa svojom porodicom u rodnom Kisiljevu. Kao uzorni muž i otac, trudio se da svojim radom obezbedi svojoj porodici bolju budućnost. Kao radnik kompanije „Koka Kola Helenik“, Veličko ili Beli, omiljen među kolegama, nagrađivan je više puta za pravovremeno i efikasno ispunjenje zadatih ciljeva.

Ivan nije telesno među nama, ali je duša njegova živa. Iskoristiću ovu priliku i pred vama, dragi prijatelji, obratiću se Ivanu lično:

Pobratime, okupili smo se ovde u parohijskom domu Hrama u Velikom Gradištu, ne za tebe i zbog tebe, već sa tobom. Ovde je počela ideja o našem odboru Udruženja Kraljevina Srbija, ovde su svi naši skupovi održani, te smo ovde odabrali da se ponovo okupimo. Uvek si govorio kako treba biti jedinstven, pokazujući ideju koja je spasonosna za stradalni narod naš srpski, a to je Bog na nebu, kralj na zemlji, domaćin u kući. OO Udruženja Kraljevina Srbija u Velikom Gradištu nije uspavan i neaktivan, već u dubokoj žalosti, jer ti nisi bio za nas samo predsednik, već i brat u Hristu i prijatelj. Ne možemo zaboraviti tvoj iznenadni odlazak i okretati se redovnim aktivnostima, već u duhu bratske ljubavi i osećanja ostaćemo i dalje u žalosti i odlagati sve velike aktivnosti do godišnjeg pomena tvoje smrti, jer je to najmanje što možemo učiniti. Znam da bi me bratski posavetovao da te više ne hvalim, i neću da ne bih razgnjevio Boga. No sve ovo što napisah na ovom parčetu papira, ti si već odavno rekao o sebi:“Ja sam Ivan Veličković, iz sela Kisiljeva, monarhista od kad znam za sebe i biću to verovatno do kraja života“.

Jedan od naših najboljih monarhista, napustio nas je Božijim promislom 9. februara 2015. po greg. kalendaru u svojoj 33. godini života. Kao što u životu ništa nije slučajno, tako i to da je Ivan imao isto onoliko godina, koliko i naš Gospod Isus Hristos, kada je završio svoju misao na zemlji.

Zato, draga braćo moja i sestre, ne očajavajmo  kao bezbožnici zbog iznenadnog Ivanovog odlaska sa zemlje, već ga se, kao Pravoslavni Hrišćani uvek sećajmo Isusovom molitvom: GOSPODE ISUSE HRISTE, SINE BOŽIJI, UPOKOJ DUŠU USNULOG SLUGE TVOGA IVANA I NASTANI JE U RAJ. A nama podaj suze pokajanja, da bismo jednog dana, zajedno sa Ivanom slavili na nebesima Oca i Sina i Svetoga Duha, kome neka je slava i hvala vavek veka. AMIN