Поред спомен-плоче у Пучилама постављене на месту где су сахрањени посмртни остаци бораца Првог јуришног батаљона Југословенске војске, делегација Удружења „Краљевина Србија“ ГО Бијељина је запалила свеће. У време ванредног стања онемогућени смо да организујемо помен какав су, без сумње заслужили ови јунаци.

   

Наиме, тог 12. априла 1941. године, приликом падобранског десанта њемачких окупационих снага, Први јуришни (четнички) батаљон је пружио јуначки отпор, часно служећи својој отаџбини у једном од најтежих тренутака у нашој историји. Подсећамо да је само два дана раније у Загребу проглашена Независна Држава Хрватска која је у своје оквире укључила и Семберију.

Овај догађај је био гурнут у запећак историје, али је прегалаштвом појединаца како у Бијељини, тако и у васцелом српству, осветлан и накнадно добио на значају. Можемо истаћи рад историчара Александра Животића, научног сарадника у Институту за савремену историју из Београда. Навешћемо део из поменутог рада:
„Први четнички батаљон се налазио уз Штаб Прве армије све до 11. априла кад му је наређено да због удара немачког 46. корпуса у бок јединица Прве армије организује одбрану прелаза преко реке Саве у рејону Раче. Следећег дана овај батаљон се повукао до Бијељине где је добио наређење да организује одбрану бијељинског аеродрома. Тог 12. априла Немци су извели падобрански десант на овај аеродром на коме су се налазили преостали авиони 6. ловачког и 1. бомбардерског пука, 11. самосталне извиђачке групе и 1. и 2. групе армијске авијације. У жестокој борби са немачким падобранцима Први четнички батаљон је претрпео велике губитке. Тај батаљон је одолевао немачким нападима све док Немци нису у борбу увели тенкове, којима батаљон није могао ефикасно да се супротстави пошто није располагао противоклопним средствима. Истовремено, њега су напале и усташке снаге из позадине. Избегавајући заробљавање командант Првог четничког батаљона мајор Миодраг Палошевић и официри и подофицири тог батаљона: капетан Миленко Рељић, поручник Боривоје Илић, потпоручник Павле Мешковић и наредник Гојко Ајваз са четворицом војника из истог батаљона, придруживши се остатку Брзог одреда пуковника Драгољуба Михаиловића почетком маја 1941. у селу Заовине на обронцима Златибора, стигли су средином истог месеца на Равну Гору“[*].

Очекујемо да нам се следеће године придруже и друге родољубиве организације, а зашто да не и званичне институције Града и Републике.

Да памтимо ко смо били!

*A. Животић, „Четничке јединице Војске Краљевине Југославије у Априлском рату“, Историја 20. века 1/2011, 43. стр.

ЛИНК ка нашој страници на Фејсбуку