На данашњи дан пре тачно 100 година, 16. новембра 1914. отпочела је Колубарска битка, једна од највећих и најзначајнијих победа како српске тако и свих савезничких војски у Великом рату.
У знак сећања на велику победу која је уследила након огромног страдања наших предака, војника Краљевине Србије, објављујемо ову величанствену слику, рад господина Душана Поповића, члана извршног одбора Удружења Краљевина Србија, на којој му је помагао г-дин Урош Парезановић.
На слици поред наших владара, Њ.В. Краља Петра Ослободиоца и Њ.К.В. Регента Александра, врховног команданта, видимо и наше славне војсковође – војводе Радомира Путника, Живојина Мишића, Степу Степановића, Петра Бојовића и ђенерала Павла Јуришића Штурма.
У позадини слике, поред двоглавог орла који је красио ратне стегове наших јуначких прадедова, и од којих ни један током целог рата није пао у руке непријатељу, видимо и 100 фотографија, јер како је ово година великог јубилеја и стогодишњице од избијања Великог рата, тако и позадина прати аналогију – 100 слика за 100 година од почетка Првог светског рата!
О КОЛУБАРСКОЈ БИЦИ
Колубарска битка је једна од највећих и најзначајнијих победа не само наше, него свих савезничких војски у Првом светском рату.
Измучена војска малене Краљевине Србије нашла се пред потпуним сломом. Измождени болестима, ранама задобијеним у биткама на Церу и Јадру, са мало или ни мало како пешадијске тако и артиљеријске муниције, без довољно хране, обуће и одеће, српски војници су преживљавали најтеже тренутке од почетка рата.
Суочени са јаком непријатељском офанзивом и немилосрдним уценама савезника, који су своју помоћ Србији условљавали тиме да наша влада део територија освојених у Балканским ратовима преда Бугарској, како би ова ушла у рат на страни савезника, деловало је да је слом неизбежан и неминован.
Међутим, снага и храброст српских јунака, и генијалност тада генерала, а након битке војводе Живојина Мишића, су показали да је некад и немогуће ипак могуће!
Развучени фронт, дугачак скоро 200 километара, бранила је уморна и измучена војска, која је због недовољног људства и ратног материјала била приморана на стално повлачење.
Командант Прве армије, генерал Бојовић бива рањен и на његово место 14. новембра 1914. долази дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде – генерал Живојин Мишић.
Од првог момента генерал Мишић жели да на офанзиву Аустро-Угара одговори контраофанзивом, али убрзо постаје свестан да је са тренутним стањем то неизводљиво.
Током битке, српска војска трпи још један, огроман удар. Дуго очекивана артиљеријска муниција, без које је потпуни слом био неминован, најзад стиже из Француске, али је калибар пристиглих граната био неупотребљив за наше топове! Ужурбано се железницом транспортује од Ниша до Крагујевца, где је извршена прерада чаура, како би могла да буде употребљена. Војвода Путник српску железницу због ових заслуга касније назива „петом српском армијом“, јер да није било ње транспорт граната лошим, расквашеним и блатњавим путевима никад не би био могућ.
Након вишедневних константних борби у којима су српске снаге претрпеле велике губитке, Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се налази Прва армија као „врло лошу“ и износи свој план Врховној команди српске војске – да повуче главнину снага Прве армије на линију западно од Горњег Милановца, како би се уморна војска неколико дана одморила и повратила жестоко пољуљани морал.
Врховна команда не одобрава овакав план, уз образложење да то угрожава остатак фронта и да би и Београд морао да буде предат без борби, али Мишић остаје непоколебљив у својој одлуци и наређује повлачење главнине Прве армије, што Врховна команда на крају и прихвата. Повучен је одлучујући потез, који се и дан данас изучава на свим светским војним академијама, као јединствен и генијалан!
Измучени војници најзад 1. и 2. децембрамогу да преспавају у топлом, да окрпе исцепане шињеле и бар мало залече задобијене ране, док аустро-угарска војска 2. децембра тријумфално улази у напуштени Београд.
Због проблема са недостатком командног кадра, јер је велики број официра и подофицира изгинуо у борбама, Врховна команда је приморана да повуче један тежак, али неизбежан потез – Скопски ђачки батаљон бива упућен на фронт! Цвет српске интелигенције, које данас памтимо као 1.300 каплара, морао је да да своју жртву за слободу Отаџбине!
У тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије, десило се управо супротно! Аустро-Угари нису успели да искористе повлачење српске Прве армије и да задају одлучни удар. Као што је све освајаче који су кренули на Русијузауставила руска зима, тако су војску Црно-жуте монархије зауставиле српске планине, непроходне за бечке цокуле, али не и за шумадијски опанак.
Одморни и опорављени војници из три дивизије Прве армије, 3. децембра 1914. крећу у одлучни противнапад. Аустроугари, који су сматрали да је српска војска на коленима и да је само треба дотући, у чуду гледају како на њих јуришају исти они који су се до пре неколико дана повлачили. Наша војска успева у овом нападу и наредних дана константно напредује, потискује и разбија аустријске редове, да би 15. децембра ослободила и Београд, у који и поред борби које још трају, одмах улази и Њ.В. Краљ Петар Први!
За заслуге у бици, Живојин Мишић, указом Њ.К.В. Регента Александра од 4. децембра 1914. бива унапређен у чин војводе!
Српска врховна команда 16. децембра 1914. објављује: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника.“
Ауторски текст Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
No Comments